Na osnovu definicije, agresivno ponašanje možemo opisati kao izraz stanja neprijateljstva, ljutnje, mržnje ili besa prema drugim ljudima, predmetima ili prema samom sebi, a karakteristično je po radnjama povređivanja.
Zavisno od deteta do deteta, načini na koje mališani izražavaju ljutnju su različiti. Što je uzrast manji, to su manje istaknute razlike u ispoljavanju agresivnosti. Tako su ljutite reakcije kod beba u početku haotične, neorganizovane, a kako bebe raste i razvija se, tako i njene rekacije postaju sve više konkretne i fokusirane na objekat ljutnje.
Glavna karakteristika agresivnosti kod dece jeste snažan intenzitet i brza, kratkotrajna rekacija. Međutim, to nije ništa neuobičajeno, obzirom da su mališani veoma slobodni i spontani u ispoljavanju svojih emocija kada za to postoji razlog.
Razvoj agresivnosti kod dece
Agresivnost možemo posmatrati kroz pojedine faze u ponašanju deteta. Iako ne deluje tako, pojava agresivnosti kod bebe je ustvari dobar signal da je njen psihički razvoj pravilan. Dok dete ne napuni šest meseci, prava agresivnost je veoma retka, ali odmah nakon toga rekacije nezadovoljstva su češće.
Agresivne reakcije u početku predstavljaju organizovana psihomotorna rasterećenja. Mogu se manifestovati kroz heteroagresivnost (poput vrištanja, plača, ritanja nogama, bacanja predmeta i sl.) ili kroz autoagresivnost (poput griženja, čupanja, štipanja). Heteroagresivne reakcije su upadljive i znatno su češće kod dečaka nego kod devojčica.
Načini i uzroci ispoljavanja agresivnosti zavise od uzrasta deteta
Kroz emotivni razvoj deteta pojačava se i agresivnosti, što je potpuno normalna faza psihičkog razvoja deteta. Sa osam meseci, kod beba se može primetiti posesivnost koja zapravo predstavlja agresivnu tendenciju prema predmetima (igračkama). Zatim sledi ljubomora, koja se javlja kod beba koje su napunile devet meseci, a već negde oko prvog rođendana, dete je već potpuno sposobno da izdiferencira ljutnju, bes i razočarenje.
Tokom druge godine agresivno ponašanje kod neke dece postaje još više izraženo. Međutim, u odnosu na jednogodišnje dete, dvogodišnjak već razume neka ograničenja i postepeno počinje da uspostavlja kontrolu nad svojim postupcima. Takođe, dvogodišnje dete zna da govori, pa može rečima da izrazi svoje emocije, pa neće imati toliku potrebu da ih ispoljava agresivnošću.
Ljutnja kod male dece se uglavnom izaziva osujećenjem neke njihove želje i ograničavanjem aktivnosti i pokreta specifičnih za taj nivo razvoja. Bebe, na primer, reaguju sa negodovanjem na aktivnosti koje se sprovode radi održavanja higijene, poput sečenja noktića, češljanja, presvlačenja…
Negativne reakcije kod nešto starije dece nastaju zbog prinude i ograničavanja njihovih aktivnosti. Trogodišnjaci se oštro bune kada su izloženi zadirkivanju, kada ih prekidate u igri, kada ne ispunite njihova očekivanja ili kada se osećaju usamljeno (jer nije sva pažnja roditelja usmerena samo na njih).
Dakle, kako dete raste, polje njegovih socijalnih interesovanja se širi, emocije se razvijaju, a broj situacija koje ono želi da uspešno reši je sve veći. Sve to zajedno može uzrokovati agresivni ispad deteta.
Kontrolisanje agresivnosti kroz druženje i igru
Kroz procese sazrevanja i odrastanja deca uče da agresivnost ispoljavaju na društveno prihvatljiv način. Usvajanju prihvatljivih načina za ispoljavanje ljutnje i nezadovoljstva u velikoj meri doprinosi socijalizacija deteta. Primera radi, deca najpre u porodici, a kasnije i u vrtiću kroz igru i komunikaciju sa članovima porodice, sa vaspitačima i vršnjacima, uče da svoje nezadovoljstvo izraze na način koji isključuje direktni napad.
U tom smislu, dečje igre su efikasan put da se dete oslobodi nagomilane energije usled ljutnje i nezadovljstva, a da pritom ne napada druge osobe. Igre i različite slične aktivnosti imaju ulogu ventila koji omogućava pražnjenje agresivnih impulsa kod dece. One pružaju mogućnost da deca oponašaju situacije i reakcije iz života i na taj način se navikavaju na svoja osećanja i uče da ih kontrolišu.
Kako roditelji agresivnog deteta treba da se ponašaju?
Deca na nižim uzrastima često u naletu besa i ljutnje bacaju igračke, vrište, čak i udaraju sebe ili druge. U takvim situacijama je važno da roditelji reaguju smireno i promišljeno. Detetu treba na razumljiv način objasniti da takvo ponašanje nije prijatno. Umesto vike, kažnjavanja i pretnji poslužite se strpljenjem, pažnjom i ljubavlju. Smirite dete nežnim postupcima ili pokretanjem neke zabavne igre. Tako ćete skrenuti detetovu pažnju sa onoga što je izazvalo njegovo nezadovoljstvo.
Ukolio vičete na dete i kaznite ga zbog ispoljene agresivnosti, time samo „dolivate ulje na vatru“ i provocirate novu, još intenzivniju frustriranost koja se može ispoljiti na ovaj ili onaj način, a najčešće kroz destrukciju i udaranje.
Valjalo bi izbegavati rigorozne metode vaspitanja, kao i zahtevanje od deteta da bude besprekorno poslušno, jer u tom slučaju lepo ponašanje deteta iz straha od kazne ne znači da je ono zaista naučilo i usvojilo lepo ponašanje. Deca koja usvajaju pravila ponašanja zato što su pod stalnim strahom od kazne, u odraslom dobu imaće kompleksniji problem sa nagomilanom agresivnošću koja postaje pokretač samodestruktivnog ponašanja.
