„Vaspitavanje dece je posao u kome moramo znati kako da trošimo vreme da ga ne bismo izgubili.“ – (Žan-Žak Ruso)
U našem narodu poštenje je uvek bilo visoko cenjeno. Izuzeno je bilo važno sačuvati „čist obraz“ , a u moral i čast se nije smelo dirati.
Biti pošten veliki je moralni zahtev a izražava se u spremnosti i sposobnosti realnog sagledavanja događaja, kao i ispravnog postupanja po svaku cenu.
Pošteno prosuđivati bez obzira na moguće posledice uvek je znak moralne hrabrosti i čvrstine kao i prihvatanje rizika na gubitak. Zato ponekad u poslednje vreme čujemo „Ne isplati se biti pošten“ ili je još gore kada roditelj postavi pitanje: „Da li da svoje dete vaspitavam kao poštenog čoveka, jer će kao takav loše proći u životu?“.
Današnje vreme još je dodatno produbilo ovu dilemu u glavama roditelja. Sve su češći primeri da ljudi pod teretom iskrenosti i poštenja vrlo lako dotaknu dno i da njihov život i egzistencija bukvalno zavise od lažova, lopova, ulizica i manipulatora. Ljudi se sa pravom pitaju da li da prigrle ove norme ponašanja i na taj način vaspitavaju svoju decu.
Ali ipak neka hvala
Vremena se menjaju. Deca postaju ljudi, roditelji, koji na dalje prenose vaše greške ukoliko ih učinite. Ne povodite se trenutnim okolnostima u društvu, formirajte jaku i moralnu ličnost u svom detetu jer imate samo jednu priliku.
Formiranje moralne ličnosti je izuzetno dug i složen proces a počinje od najranijeg detinjstva. Predstavlja neprestanu borbu u kojoj su suprostavljeni na jednoj strani dobrota, humanizam i lepota nad onim što se u čoveku i u društvu javlja kao prljavo, zlo i neljudsko.
Sa TV ekrana i kompjutera u naše domove ulazi nasilje, prostakluk i mnogo toga drugog lošeg a sve manje dobrog. „Dobro“ se trenutno najlošije prodaje pa ga skoro i nema u televizijskim šemama. Ali ne upravlja televizijska šema našim životima, mi smo ti koji kreiramo sopstvenu budućnost i budućnost svoje dece.
Vaspitavati dete da bude pošteno, kako prema drugima tako i prema sebi, veoma je važan i ni malo lak društveni zadatak. Ni jedno društvo, niti bilo kakav kolektiv ne mogu opstati dugo ako svoj rad, odnose i celokupno ponašanje baziraju na prevarama, lažima i nepoštenju. To jeste dobitak ali na kratkoj stazi i uvek kao posledicu ima urušavanje čitavog sistema.
Detetu jednostavno treba da postavimo pitanje: šta bi bilo kad niko nikome ne bi verovao? Od toga početi i na tome graditi svet međusobnog poverenja i poštenja, prvo u porodici, a zatim i šire.
Primeri koji pokazuju suprotno uvek potvrđuju onu jednostavnu narodnu mudrost „U laži je plitko dno“!
Šta uraditi ako primetite da dete laže
Kada primete da dete laže, a to se odnosi na obmane koje dete koristi kako bi imalo nekakve koristi ili izbeglo određenu odgovornost, roditelji obično kažnjavaju mališana. To čine iz straha da dete ne ponovi istu ili još teže laži, što je potpuno pogrešan pristup. Oni upravo na ovaj način podstiču dete da još smišljenije i veštije laže a sve iz straha od ponovnog kažnjavanja. Zato prvo treba otkriti uzrok i olakšati detetu priznanje onoga što je pokušalo da sakrije.
Ubedite dete da mu se ništa neće dogoditi, a kad saznate uzrok, strpljivo mu ukažite na grešku kao i na važnost međusobnog poverenja. Da bi dete naučili iskrenosti, nije dovoljno samo se baviti njegovim lažima, već dati prilike u kojima će poštenje i pravičnost doći do izražaja.
Dete ponekad „uči“ laganje u svojoj porodici. Izgleda bezazleno, ali ponekad roditelji nesvesno nateraju dete da laže. Nisu retki slučajevi kada otac i majka žele da pridobiju dečju ljubav i onim dobro poznatim: „Koga više voliš, mamu ili tatu?“ Dete je naravno primorano da bude dvolično i da laže. Ili kada preumorni otac, željan odmora, šapće svom sinu „Kaži da nisam kod kuće“. Mnogi roditelji rečima, kroz razgovor, pokušavaju da usade pravilne norme ponašanja ali ukoliko ih se oni sami ne pridržavaju, stvoriće kontra efekat. Ako detetu pričate da je nepristojno izgovarati ružne reči a sami ih izgovarate, dete će razumeti da je to ipak normalno ponašanje kao što je normalno i lagati o tome.
Šta uraditi ako primetite da dete krade
I najveći lopovi prvo su počeli sa „kraduckanjem“. „Kraduckanje “ počinje sa pozajmljivanjem: od čokoladice iz bratovljeve torbe, igračke iz vrtića, nekoliko dinara iz novčanika i sl. Za neke roditelje ovo je pravi prestup i signal da trebaju preduzeti nešto. Drugi roditelji nasuprot tome ne pridaju suviše značaja takvim postupcima ili ih čak prikrivaju.
Malo dete još uvek ne shvata sam čin krađe i treba mu objasniti šta sve to znači. Treba mu objasniti primerima: kako bi, recimo, bilo da neko uzme njegovu omiljenu igračku ili pojede njegovu čokoladicu. Razložno objašnjenje i razgovor uvek su mnogo efikasniji od grdnji.
Mnogo je teže rešavati problem deteta koje krade u starijem uzrastu. Ovde je najbitnije otkriti uzrok krađe. Motivi mogu biti različiti ali je vlo važno otkriti ih, jer je motiv polazna tačka u rešavanju ovog problema. Ma koliko se tada roditelji osećaju izneverenim i ljutim, ipak je važno smiriti glavu i početi razgovor sa detetom izbegavajući pretnje i kazne a naročito „obnarodovanje“ da je dete ukralo. Razgovor je, dakle, najbolje obaviti u „četiri oka“. Najbitnije je da dete shvati i prihvati svoju grešku, pa će prihvatiti i kaznu, osim ukoliko ne smatra da je nepravedna ili ponižavajuća.
Nikada ne zaboravite da je uloga roditelja najvažnija uloga koju u životu možete dobiti.
