Uvod
Najbolje delo Jakova Ignjatovića jeste roman „Večiti mladoženja“. Ovaj roman se može posmatrati na više načina. Može se tumačiti kao porodični roman, jer se prati život jedne porodice, tj. porodice Sofronija Kirića, bogatog trgovca. Roman se takođe može tumačiti i kao psihološki roman, s obzirom na to da se prati ličnost Šamike Kirića, najmlađeg deteta trgovca Sofre i njegove žene Soke Kirić.
Prvi deo romana
Roman je sačinjen iz dva dela, gde se u prvom delu opisuje bogata trgovačka porodica, njeni članovi, tj. roditelji i petoro dece. Sofra i Soka Kirić bili su vrlo skladan i srećan par, iako je Sofra bio dosta stariji od svoje žene. Takođe je opisan i način na koji se Sofra obogatio, tj. kako je jedne večeri sanjao da treba da proda sav novac i zlato koje je imao i što je on zaista uradio, jer taj novac, već nekoliko dana nakon toga, više nije imao vrednost. U međuvremenu, Sofra je iskupovao zemlju, voćnjake, sagradio kuću i otvorio dućan. Tako je postao najbogatiji, onda kada drugi nisu imali ništa.
U ovom delu romana, opisan je i odnos roditelja i dece, tačnije, prikazane su dve generacije: generacija očeva koji su sticali i bogatili se poštenim radom i trudom i generacija sinova koji se ponašaju kao pravi rasipnici. Primer takvog odnosa su otac Sofra i sinovi Pera i Šamika. Sin Pera je bio tip ličnosti koji nije bio mnogo sposoban da radi i stiče, bio je u svemu neiskusan, neprecizan, nepromišljen. Zato se veoma loše slagao sa ocem koji je odavno digao ruke od njega. Nije toliko ni očekivao da će sin Pera umeti da nastavi njegovu trgovinu. Zato je sva nada bila usmerena ka Šamiki, koji takođe nije ispunio očeve želje. Ignjatović porodične odnose prikazuje kroz nepomirljive suprotnosti roditelja i dece, gde roditelji gube uticaj i autoritet kod dece, a deca pokušavaju da žive raskošnim životom, trošeći očev novac i uživajući na razne načine.
U ovom delu romana na epski način opisan je junački podvig Sofre Kirića, kada je sa svojim prijateljima otišao da pazari u Krakovo, a na putu do Krakova imao je okršaj sa nekim razbojnicima. Sofra je junački porazio razbojnike, zbog čega se veoma proslavio i bio je nagrađen. Sofrina neustrašivost samo je dokaz i odraz njegove naravi koja je bila sasvim suprotna nego kod njegove dece.
Drugi deo romana
Drugi deo romana je većim delom posvećen najmlađem sinu Šofre Kirića. U pitanju je sin Aleksandar Kirić koga su iz prevelike ljubavi zvali Šamika. Roditelji su unapred odlučili da školuju Šamiku tako da postane pravnik, a imali su na umu da nasledi očevo bogatstvo i njime upravlja. Međutim, Šamika se uvek razlikovao od ostale dece. Bio je drugačiji i to će uticati na njegov dalji život. Nakon što je završio fakultet, trebao je da ispuni očevu želju i da se oženi, ali to se nikada nije desilo. Šamika nikada nije ni imao na umu ženidbu niti je imao na umu da se ostvari kao porodični čovek.
Živeo je načinom života tako da sebi u svemu udovolji, da mnogo putuje i obilazi razna mesta, upoznaje različite kulture, stiče prijatelje, a pogotvo je uživao u ženskom društvu. Naravno, i žensko društvo je uživalo sa Šamikom. Bio je veoma duhovit, prefinjen, elegantan. Obožvao je modu i pratio svako dešavanje. On je najradije usmeravao mlade devojke kako se treba ponašati, kakvo držnje treba imati, kako se treba oblačiti…
Gotovo da nije bilo devojke koja nije cenila Šamikino mišljenje. On je takođe voleo svoje drugarice, kojima je redovono donosio najlepše materijale i platna, nakin, kozmetiku, gde god bi putovao. Često bi dane provodio sedeći sa devojkama, heklajući, pletući i komentarišući koja devojka se kako obukla i slično. Bio je i provodadžija svojim prijateljicama i gotovo da nema devojke koja se nije udala, a da je Šamika nije nahvalio i preporučio pre toga. Šamika je bio isfeminizirani tip ličnosti i uživao je u svom karakteru i naravi.
Sofra Kirić se uvek nadao da će Šamika oženiti neku devojku i da će uskoro dobiti unuče, iako je duboko u sebi osećao da se to nikada neće dogoditi. Šamika je propustio dve prilike za ženidbu, jednu sa Lujzom Polaček, koja je bila Nemica i sa kojom nije ništa ostvario kako zbog razlike u veri, tako i zbog njegove slabe volje za tim brakom, iako je iskreno voleo Drugi brak je trebao biti sa devojkom po imenu Juca, koja je bila teško bolesna i koja je bila na samrti. Njena poslednja želja je bila da je Šamika oženi, ali do braka nije došlo, jer se njena porodica pobunila i sprečila brak. Posle dva neuspela pokušaja braka, Šamika definitivno ostaje sam.
Međutim, bio je veoma poželjan, lep i otmen, i koliko god prilika da je imao, nijednu ne bi iskoristio. Zbog svog načina života, zato što je ostao neoženjen i sam, u svom društvu je dobio nadimak večiti mladoženja, što je oslikavalo njegovu ličnost. Posle očeve smrti i velikog nasledstva, Šamika nepromišljeno troši i poslednji očev novac, prodaje sve što ima, a poslednje godine života ne provodi nimalo raskošno. Šamika polako stari, a to se videlo na njegovom licu, na kome su se sve više uočavale bore, sede vlasi, ostarela koža. Šamika nakon kratke bolesti umire, a njegov pogreb bio je veoma skroman. Ispratile su ga njegove prijateljice i njihove kćerke, jer svog poroda nije imao.
Zaključak
Ignjatović, se pre svega, bavio usponom i padom bogate porodice Kirić. Pokazao je kako odnosi dve generacije dovode do propasti i degradiranja svega što vredi. Takođe je, na detaljan i precizan način prikazao i ličnost Šamike Kirića, njegove psihološke osobine i da, zapravo, uopšte nije postidno biti takav.
