Jedna od naših najlepših lirsko-epskih pesama jeste balada Hasanaginica, koja je zbog svoje umetničke lepote prevedena na više stranih jezika. Ovu pesmu odlikuje radnja koja intezivno teče, događaji koji se brzo smenjuju, a u centru zbivanja je tragična sudbina nevine žrtve, supruge Hasan-age, mlade Hasanaginice.
Lik Hasan-age jedan je od upečatljivijih, pored lika njegove žene, koja je u pesmi prikazana kao tragična ličnost, a čijoj tragediji doprinosi upravo muž. Svi događaji koji postaju bitni i od presudnog značaja za Hasanaginicu, a koji ujedno i menjaju njenu sudbinu, potiču od postupka i odluke Hasan-age. Njegov bes i ljutnja na suprugu počinje onda kada ona odluči da ipak ne dođe u posetu ranjenom mužu, koji dugo leži u planini i leči teške rane. Vreme i način života, običaji i tradicija jednostavno su uslovljavali i njene postupke. Patrijarhalno vaspitanje koje prati ličnost mlade Hasanaginice nije dozvoljavalo da ona ode u posetu mužu. Stid i stramota koji nju sputavaju ipak ne znači da ona nije želela da obiđe ranjenog muža, da mu pruži podršku i pomoć, već ukazuje da ne priliči jednoj ženi tog vremena da javno pokazuje ljubav i pažnju prema mužu, a verovatno da je vladao i strah od okoline koja može pomisliti da je ostavila decu, da to nije u redu, da joj ne dolikuje i tako dalje.
Sve to govori da njeno ponašanje i njen postupak većim delom nije njena odluka, nego da je nametnuto vremenom u kome živi i da se tako i ona mora ophoditi. Međutim, dok se opravdanje za njeno ponašanje nekako samo nameće, to već nije slučaj za postupak i ponašanje Hasan-age. Za njegovo ponašanje vezuje se osobina sebičnosti, jer je muž svestan običaja i onoga što oni nameću, a ipak se ljuti na ženu. Ne samo da se ljuti, već on jasno iskazuje svoj stav, a to je da ga ne čeka u kući, da napusti dom, njega i decu, što pokazuje čak i surovost Hasan-age. Njegova surovost se može razumeti i kroz njegovu delatnost, jer je on ratnik i hrabari junak, ali ga opet ni to ne opravdava, jer se očekuje da kao suprug i otac ima i onu lepšu i nežniju stranu ličnosti. Kod njega se ta strana uopšte ne nazire. Svojeglavost, sebičnost, bes, povređenost i ogorčanost uslovljavaju njegove postupke iako će posledice biti velike i nažlost, tragične. Zato je vrlo teško shvatiti njegov postupak.
Nameće se pitanje koliko je on požrtvovan i brižan kada je u pitanju porodica, ako donosi razarajuće odluke za svoj dom i kolika je njegova ljubav prema ženi, ako ne shvata njen položaj koji zapravo i ne zavisi od nje. Krajnji rezultat njegovog stava ukazuje primoranost Hasanaginice da napusti dom i decu, što pored povređnosti od strane muža, njoj najteže pada, a zatim je primorana da se preuda, što opet nije njena odluka i što samo ubrzava njenu tragičnu sudbinu. Hasan-aga opet dokazuje da u njegovoj ličnosti nema uspostavljenje granice i razlike između surovog ratnika i brižne glave porodice, već da je surovi ratnik i surovi suprug, a na neki način i surovi roditelj. On je neko ko odlučuje o tuđem životu, a ko bez kajanja i savesti taj život odvodi u propast.
Sklonost ka povređivanju prati i sklonost ka ponižvanju, pa tako Hasan-aga, nemilosrdno i bezobrazno prekida želju majke da daruje svoju decu, tokom svatovske povorke. Njegov odlučan i jasan stav koji prenosti i na svoju decu – da je njihova majka loša i neko ko nije brižan i osećajan, poslednji put uništava Hasanaginicu. Ona umire od bola i tuge, kao neko ko je najmanje odlučivao o svom životu, ko se istinski žrtvovao, ko je brinuo i voleo, a opet tako tužno završio. Sa druge strane, ostaje nejasno da li je Hasan-aga uvideo grešku i da li se pokajao, ali ono što pesma prikazuje, svakako nam Hasan-agin lik ne donosi u najboljem svetlu.
