Početna Škola Analiza lika Analiza lika: Lik Malog Radojice u istoimenoj epskoj pesmi

Analiza lika: Lik Malog Radojice u istoimenoj epskoj pesmi

155
0
PODELI

Junaštvo i hrabrost oduvek su bile glavne osobine epskih junaka. Nije slučajno što upravo takvi likovi savladavaju sve postavljene prepreke, ubijaju neustrašive ratnike, spasavaju porobljen narod i samim tim se uzdižu kao ličnosti neopisive istrajnosti i junaštva. Njihovi podvizi su deo njihove ličnosti i sastavni deo njihove pobede, a određene mudre dovitljivosti ukazuju na srećan kraj.

Jedna od takvih hrabrih ličnosti jeste mladi hajduk, Mali Radojica koji se, našavši u tamnici Bećir-age, lukavo i mudro, uz mnogo hrabrosti, izbavio iz nje. Naime, njegovu ličnost pre svega odlikuje dovitljivost, jer on zna da mudro i lukavo promišlja kako će spasiti i sebe i druge iz tamnice. Ume da se nosi sa situacijom u kojoj je, tako što je optimističan i pun vere u sebe, a gde nijednog trenutka ne očajava, nego, naprotiv, bodri i druge. Iako je izložen različitim mukama i izazovima koji mu dovode život u opasnost, on ne odustaje, već pokazuje da je junak jake volje i da sve može samo ako hoće. On je požrtvovan, jer pristaje da bude glavna žrtva u lukavom planu koji je osmislio, iako Bećeraginica ne veruje njegovoj navodnoj smrti. To uzrokuje da bude izložen određnim surovim mukama, i da tako aga i njegova žena utvrde da  je zaista mrtav ili je to samo zamka i hajdučka spretnost.

Muke su gradacijski postavljene, pa se tako prvo loži vatra na grudima Malog Radojice, zatim, videvši da on ne reaguje na to, stavljaju mu zmiju na grudima, ali on je i dalje istrajan. Posle toga uslediće još surovije mučenje gde Bećiraginica predlaže da Radojici zabijaju klince pod noktima, na šta on opet ne reaguje i što dovodi do zadnje muke, a to je pitanje da li će Mali Radojica odoleti najlepšoj devojci, Hajkuni, koja igra oko njega ili će se ipak odati. On jedva odoleva, ali se ipak blago nasmejao i malo je pogledao, a upravo uz njenu pomoć ubeđuje agu da je mrtav i oni ga bacaju u more. Sve ove muke na kojima se našao Mali Radojica pokazuju da on nije samo veliki junak, nego ukazuju i na osobine onih gde on pripada, tj. hajducima, kao neustrašivim i borbenim ljudima. Radojica ima sve te osobine, a njegovu ličnost dodatno uzdiže i dostojanstvo kojim pokazuje da će pre umreti nego služiti neprijatelju.

Želja za slobodom i pravdom dovode do zaključka da Mali Radojica svoj život ne prepušta sudbini, već traži najrazličitije načine da se izbori sa neprijateljima i izdigne iznad svakog zuluma. On je svesatan svireposti svojih neprijatelja, ali koliko veruje da su njihove muke teške, još više veruje u svoju istrajnost. To Malog Radojicu prikazuje kao vrednog i neponovljivog junaka. Njegova osveta Bećir-agi i Bećiraginici koja kulminira njihovom tragičmom kraju, samo pokazuje da Mali Radojica ne zaboravlja tako lako zlo koje mu se nanese i da se prema drugima ophodi onako kako su zaslužili i kako su se ophodili prema njemu. Po istom principu biva dobar i naklonjen prema lepoj Hajkuni koju odlučuje da oženi, jer on ne zaboravlja njenu pomoć iako je on bio sa neprijateljske strane.

On je brižan i požrtvovan junak koji ispunjava obećanje i odslobađa porobljen narod, a čak im deli i dukate. Iz toga se vidi da možda čak više brine o drugima nego o sebi, a i da ga je ta briga mnogo koštala. Ipak, on je takav junak da svoju hrabrost ne preispituje i ne dvoumi se, već reaguje brzo i odlučno, ali vrlo mudro. Lukavost je sastavni deo njegove ličnosti, jer on shvata da ukoliko ne bude bio lukav biće mrtav i to lukavstvo je jedini izlaz iz sigurne smrti.

Lik Malog Radojice pun je vrlina, počevši od junaštva i neustrašivosti, istrajnosti i nesebičnosti, brige i volje, pa sve to borbe za dostojanstvo koje je veoma važno za jedan narod. On je ličnost koja, pored toga što sebe oslikava kao pravog junaka, daje i sliku hajdučkih četa, tj. njihovog života koji se večito graniči sa smrću, ali se ujedno i hrabro bori protiv nje.

Mali Radojica

Mili Bože, čuda golemoga,
ja li grmi, ja l’ se zemlja trese,
ja se bije more o mramorje,
ja se biju na Popina vile?
Niti grmi, nit se zemlja trese,
ni se bije more o mramorje,
ni se biju na Popina vile;
već pucaju na Zadru topovi,
šenluk čini aga Bećir-aga,
uvatio Malog Radojicu,
pa ga meće na dno u tavnicu.
U tavnici dvadeset sužanja,
a svi plaču, jedan popijeva,
te ostalo društvo razgovara:
„Ne bojte se, braćo moja draga,
eda Bog da kakva gođ junaka
koji će nas junak izbaviti!“

A kad k njima Radojica dođe,
svi u jedno grlo zaplakaše,
Radojicu ljuto proklinjahu:
„Radojica, dopadnuo muka!
I mi smo se i uzdali u te
da ćeš ti nas kadgođ izbaviti,
eto i ti sade k nama dođe –
ko li će nas junak izbaviti?“
Veli njima Mali Radojica:
„Ne bojte se, braćo moja draga,
već ujutru kad danak osvane,
vi dozov’te agu Bećir-agu,
pa mu kaž’te da j’ umro Rade
ne bi li me aga zakopao!“
Kad svanulo i sunce granulo,
a povika dvadeset sužanja:
„Bog t’ ubio, aga Bećir-aga,
što dovede k nama Radojicu?
Jer ga sinoć objesio nisi,
već se kod nas noćas prestavio –
hoće li nas pomoriti smradom?“

Otvoriše na tavnici vrata,
iznesoše pred tavnicu Rada.
Onda veli aga Bećir-aga:
„Nos’te, sužnja, te ga zakopajte!“
Al’ govori Bećir-aginica:
„Ev’, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro već se ućutio –
nalož’te mu vatru na prsima,
hoće li se pomaknuti, kurva!“
Lože njemu vatru na prsima,
al’ je Rade srca junačkoga –
ni se miče, ni pomiče Rade.

Opet veli Bećir-aginica:
„A, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro, već se ućutio –
već uvat’te zmiju prisojkinju,
te turajte Radu u njedarca,
hoće li se od nje uplašiti,
hoće li se, kurva, pomaknuti!“
Uvatiše zmiju prisojkinju,
pa turaju Radu u njedarca,
al’ je Rade srca junačkoga –
ni se miče, ni se od nje plaši!

Opet veli Bećir-aginica:
„A, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro, već se ućutio –
već uzmite dvadeset klinaca,
udrite ih pod noktove Radu,
hoće li se pomaknuti, kurva!“
I uzeše dvadeset klinaca,
udaraju pod noktove* Radu;
i tu Rade tvrda srca bio –
ni se miče, ni dušicom diše.

Opet veli Bećir-aginica:
„A, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro, već se ućutio –
sakupite kola đevojaka
i pred njima lijepu Hajkunu,
hoće li se nasmijati na nju!“
Sakupiše kolo đevojaka
i pred njima lijepu Hajkunu.
Na Rada je kolo navodila,
preko Rada nogama igrala.
A kakva je, da je Bog ubije,
od sviju je i veća i ljepša,
ljepotom je kolo začinila,
a visinom kolo nadvisila –
stoji zveka na vratu đerdana,
stoji škripa gaća od sandala!
Kad je zgleda Mali Radojica,
lijevijem okom progleduje,
desnijem se brkom nasmijava.
A kad vid’la Hajkuna đevojka,
ona snimi svilena jagluka,
njime pokri Rada po očima
a da druge ne vide đevojke;
pa je svome babi govorila:
„Jadan babo, ne griješi duše,
već nosite sužnja, zakopajte!“

Onda veli Bećir-aginica:
„Bre, nemojte zakopati kurve,
već ga bac’te u debelo more
te naran’te ribe primorkinje
lijepijem hajdučkijem mesom!“
Uze njega aga Bećir-aga,
pa ga baci u debelo more.
Al’ je Rade čudan plivač bio!
Daleko je Rade otplivao,
pak iziđe na brijegu mora,
pa povika iz grla bijela:
„Jao, moji b’jeli sitni zubi,
povad’te mi klince iz nokata!“
I on sjede i noge prekrsti,
i povadi dvadeset klinaca,
pa ih metnu sebi u njedarca.

Opet neće da miruje Rade.
Kad je tavna noćca nastanula,
ide dvoru age Bećir-age,
pa postaja malo kod pendžera.
Istom aga za večeru sio,
pa s kadunom svojom besjedio:
„Moja kado, moja vjerna ljubo,
evo ima devet godin’ dana
kao j’ otišo Rade u hajduke,
da ne mogoh serbes večerati
sve od straha Malog Radojice –
Bogu vala kad ga danas nema,
i kad njemu haka glave dođoh!
I ono ću dvades’t objesiti
dok ujutru bijel dan osvane!“

A to Rade i sluša i gleda,
pa u sobu k njemu uletio,
za večerom agu uhvatio,
uhvati ga za vrat do ramena,
istrže mu glavu iz ramena.
Pa uvati Bećir-aginicu,
pa poteže klince iz njedara,
udara ih pod noktove kadi;
dok je pola klina udario,
i dušu je, kučka, ispustila.
Njoj govori Mali Radojica:
„Neka znadeš, Bećir-aginice,
da kakva je muka od klinaca!“
Pa uhvati Hajkunu đevojku:
„O Hajkuna, srce iz njedara,
daj mi nađi od tavnice ključe
da ispustim dvadeset sužanja.“

Nađe Hajka od tavnice ključe,
on ispusti dvadeset sužanja.
Opet joj je Rade govorio:
„O Hajkuna, dušo moja draga,
daj mi nađi od riznice ključe
da što malo od ašluka tražim –
daleko mi j’ domu putovati,
treba mi se putem ponapiti!“
Otvori mu sanduk od tal’jera;
onda joj je Rade besjedio:
„O Hajkuna, srce moje drago,
što će meni take pločetine –
konja nemam da s njima potkivam?
Otvori mi sanduk od dukata!“
On na društvo dukate dijeli.
Pa uvati Hajkunu đevojku,
odvede je u zemlju Srbiju,
Dovede je u bijelu crkvu,
Od Hajkune gradi Anđeliju,
pa je uze za vjernu ljubovcu.

 

OSTAVITE ODGOVOR