Pred vama se nalazi analiza lika Pilipende iz istoimene pripovetke Sime Matavulja. Tekst koji je pred vama može vam veoma dobro poslužiti i kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da ipak pročitate delo i doživite ga na svoj način.
Pilipenda
Pripovetka „Pilipenda“ jedna je od najznačajnijih i ujedno najlepših pripovedaka Sime Matavulja. Svedoči o teškom položaju našeg naroda, koji je neminovno, iz godine u godinu, i kroz vekove, uopšte, bio izložen sve strašnijim mukama, iskušenjima i stradanjima. Tako je borba za opstanak i puko preživljavanje postao glavni smisao našem narodu. Porobljivači, velike i surove sile, nametali su svoja zlodela kao obavezu i zakon, te je ponižen narod bio pod velikim pritiskom i moralnim slomom.
Pripovetka „Pilipenda“ govori o jednoj takvoj bezizlaznoj i mučnoj situaciji u kojoj žrtve same biraju svoj položaj. Naime, austrougarske vlasti, svesne sušne i nerodne godine i gladi do koje je ona dovela, nameću svoje zahteve i ucene, odnosno traže da se narod pounijati, tj. da svoju pravoslavnu veru zamene katoličkom, a za tu vrstu pokornosti će biti nagrađeni svim neophodnim namirnicama za život, koje je u to vreme bilo veoma teško obezbediti. Ovakav surov i ponižavajući položaj dovešće do toga da se narod podeli u dve skupine: na one koji zarad tog obećanja i nekakvog straha menjaju veru, i one koji su istrajni u svojoj odluci i veri, ma koliko bili gladni.
Pilip Bakljina, siromašni seljak, iako je svestan svoje bede i siromaštva ni po koju cenu i nagradu ne menja svoju veru. Kao podršku takvoj odluci ima suprugu Jelu, koja je takođe svesna svoje bede, ali se iznad svega toga, zajedno sa mužem moralno uzdiže. Njihov život je preživljavanje, što pokazuje trošna i oronula kućica u kojoj je sve dotrajalo, pocepano i staro i gde je neizvesno da li će sutra imati šta da jedu ili će ostati gladni. Na njihovo siromaštvo ukazuje i jedan magarac, veoma mršav i suv, jedan petao i dve kokoške, čiji su vlasnici, a što pokazuje da je to jedino vredno što oni imaju. Glad je neizbežna, a ona je stalni pratilac Pilipende i žene Jele. Ona tera ljude da preispituju sebe i svoje odluke. Neretko iskušava ljude i ispituje granice čovekove istrajnosti.
Međutim, lik Pilipende pokazuje da čovek ipak može da odoli iskušenju, da može da izbegne poniženje i ucene, ali da i to, nažalost ima svoju cenu. Pilipenda ne samo da ne pristaje da promeni veru, on se i užasava onih koji su bili toliko slabi i pokorni, da čak iako budu ponovo povratili svoju veru, nikada neće očistiti svoj obraz i dostojanstvo. Zato on i ulazi u sukob i raspravu sa Jovanom Kljakom koji je zbog parčeta hleba izdao svoju veru, a zatim nagovara Pilipendu da je najbolje da i on to učini. Pilipendi je to nepojmivo i nemoguće. On takvu odluku vidi neispravnom i kobnom, jer ko će ostati da čuva nacionalni identitet i moral jednog naroda, ako ga svi budu izdali zarad malo soli i brašna. Zato su psihološka preživljavanja mnogo teža od toga da li je Pilipenda gladan i siromašan, što podjednako važi i za suprugu Jelu. Njen problem pored gladi je i marama koju ona nema, a koja joj je potrebna za pričest u crkvi i strah od nagađanja drugih ljudi jesu li se i oni pounijatili ili ne.
Takvi duševni nemiri i moralne trzavice pokazuju do koje granice je čovek spreman da ide kako bi sačuvao dostojanstvo. U ovom primeru Pilipenda je spreman da proda njihovu najbolju kokošku i kupi ženi maramu, što dokazuje da izbor uvek postoji.
Iako Pilipenda do kraja pripovetke ostaje nemoćan u borbi protiv gladi, njegovo dostojanstvo i dalje postoji. Scena u kojoj on udara nedužnog magarca, jer se prethodno naljutio na Kljakova, ukazuje da ljudska nemoć ume biti vrlo surova. Gorčina koja je ispunila Plipendino srce ne dolazi samo iz lične nesreće već i iz kolektivne, a uzrokovana je osipanjem naroda, izdajom vere i pokornošću, time što taj narod nikada više neće niti isti. To je ono što Pilipendu najviše boli i zbog čega on ne pomišlja na novu veru, već u svojoj veri, onoj kojoj je ostao odan vidi jedini izlaz iz ove teške situacije.
