San i java hrabrog Koče
Prvobitni naziv ove poeme bio je „Putovanje i avantura hrabrog Koče“, koja se objavljivala u delovima, a tek kasnije je Aleksandar Vučo objavio kao celovitu i dao joj sadašnji naslov. U osnovi poeme je, svakako avanturizam, sloboda, igra. Kao što je Luis Kerol u „Alisi u zemlji čuda“, oniričkim predstavama odveo junakinju u zemlju čuda i priredio joj niz avantura, tako Vučo, oniričkim postupkom vodi dečaka Koču na njegovo uzbudljivo putovanje, koje mu donosi niz prepreka, iskušenja i drugih zanimljivih događaja.
San i java su dve bitne odrednice u okviru kojih Koča deluje. Naime, on živi u pristojnim porodičnim uslovima. Veoma lepo je vaspitan, voli svoje roditelje i brine o njima i upravo zato traži najbolji način da se oprosti od njih – piše im pismo, jer bi se pri rastanku s njima sigurno rasplakao, što ukazuje na to da je Koča još uvek mali, emotivan i neodlučan. Koča zatim svu pažnju usmerava na sliku koja se nalazi u njegovoj sobi – na dečaka Papuanca koji plovi nekim trošnim čamcem i hrabro se bori sa morskim valovima. Koča u želji da pomogne dečaku sa slike sve intenzivnije razmišlja o tome i počinje da u glavi oživljava detalje sa slike. Nakon toga, lagano kreće Kočin san i počinje njegova avantura.
U snu je video nekakav avion koji se spremao da poleti sa piste, a Koča se u zadnjem trenutku uhvatio za krilo aviona i poleteo s njim. Međutim, pesnik ne zaboravlja da je Koča dečak i da ima strah od visine, pa dozvoljava pilotu Sreti da mu pomogne. Dok Koča leti avionom i priča pilotu kako je pošao da pomogne prijatelju, Beograd mu se čini kao nekakva mala varoš, više čak i nije siguran da li je to njegov grad, a ljudi su mu poput mrava, jedva im se i glave naslućuju. Međutim, dečak polako gubi prizor nad Beogradom i počinje da uviđa nove gradove, koji su se toliko brzo smenjivali da više nije znao gde leti.
Potom se ređaju brojne dogodovštine: susret sa pustinjom, prizor fatamorgane, okršaj sa krokodilom, vožnja čamcem koji vuče kit, ljudožder koji hoće da pojede Koču, susret sa slavnim naučnikom gde upoznaju i njegovu unuku Palmolivu. Koča i Palmoliva provode dosta vremena zajedno jer je njen deda mnogo zauzet istraživanjima i naukom, a to dovodi do toga da se Koča i Palmoliva zaljube jedno u drugo. Oni shvataju da se nešto menja u njihovoj glavi i iako ne umeju da opišu šta je to, shvataju da nisu isti kao pre.
Vučo time pokazuje prirodu deteta onda kada se u njegovom srcu jave prve simpatije i kada dete ni samo sebi ne ume da opiše šta se to zbiva i kako se to zove, ali važnost simpatija u dečijim životima je svakako neosporna i značajna.
Dečak i devojčica još više će se zbližiti onda kada čudovište Tanga-Tuva proguta radoznalog i slavnog naučnika i Koča mora da teši Palmolivu. Posle toga usledile su nevolje i prepreke, jer su dečak i devojčica ostali sami na ostrvu i smišljali su način kako da se vrate. Najzad su dobili ideju da naprave čamac koji će vući galebovi i tako su se vratili svojim kućama.
Kraj poeme je srećan, kao u bajci, posle brojnih peripetija i situacija. Međutim, na kraju poeme se ne dolazi do zaključka da li je sve to bio samo san ili se ipak sve dešava na javi. Ostavljen je prostor da čitaoci sami završe poemu i da kraj bude plod njihove mašte.
