Dragi srednjoškolci, pred vama se nalazi analiza romana „Don Kihot”, sa najkarakterističnijim elementima romana, osvrtom na samu radnju, pohode, borbe i odnose glavnog junaka sa drugim likovima u delu.
Svakako, naša preporuka je da roman i sami pročitate, jer ćete jedino tako imati sopstveni doživljaj, a analiza neka posluži kao podsetnik ili smernica.
O delu
Don Kihot je najpoznatije Servantesovo delo, ali ujedno i najznačajnija knjiga moderne evropske kulture. Ono što ovaj roman čini modernim jesu elementi humora u njemu. Roman je znatno uticao na razvoj evropske i svetske književnosti, a to pokazuje i činjenica je vrlo brzo nakon objavljivanja prvog dela romana 1605. godine, roman preveden na nekoliko jezika. Pored toga, priređivane su predstave po motivima ovog romana, a podjednako među kritičarima i čitaocima roman je odmah prihvaćen. Naprotiv, nazvan je „čudom od knjige”.
Prvi deo romana koji je objavljen pod punim naslovom Oštroumni plemić Don Kihot od Manče, Servantes počinje da piše tokom boravka u zatvoru, a roman je zamišljen kao parodija (satirični ili ironijski tekst nastao povodom nekog drugog teksta i to protiv njega, tako što ismeva njegove osnovne karakteristike). U Don Kihotu se parodiraju viteški romani, ali ujedno i pastoralnih romana. Viteški romani su bili izutetno popularni u Španiji, u 15. veku, a oni su isticali viteze koji su se borili za pravdu, branili ponižene, ugrožene, bili su simbol junaštva i vernosti. U takvim romanima opisivani su i njihovi fantastični pohodi, borbe i putovanja kroz egzotične zemlje. Bili su oličenje kalokagatije i morali su imati veliku ljubav – idalnu dragu kojoj će posvećivati svoje pobede.
Krajem 15. i početkom 16. veka interesovanje za viteške romane opada. Pronađene su im brojne zamerke i u vreme kada Servantes piše parodiju na viteške romane, cilj je da se pokažu mane takvih dela. Konkretno delo koje je Servantes parodirao jeste roman Amadis od Galije, autora Garsoa Rodrigesa de Montalva, te se ovakav postupak konkretnog navođena dela koje se parodira naziva travestija.
Zanimljiv je nastanak drugog dela romana, objavljenog 1615. godine, pod punim naslovom Drugi deo oštroumnog plemića Don Kihota od Manče. Naime, 1614. godine pojavljuje se lažni drugi deo Servantesovog Don Kihota. Pošto on nije napisao taj drugi deo, nametnula se činjenica da je drugi deo objavio njegov veliki književni protivnik pod pseudonimom Aveljaneda. Isprovociran ovim postupkom, Servantes, za koga se smatralo da već piše pravi drugi deo svog romana, dovršava ga, i već sledeće godine objavljuje drugi deo Don Kihota, neprestano se osvrćući na propuste i nepraavilnosti koje je njegov protivnik pravio u lažnom nastavku.
Radnja romana Don Kihot
Radnja romana je vrlo jednostavna – Alonse Kihada, glavni junak dela, mnogo čita viteške romane. Oni toliko snažno utiču na njega da se kod njega javlja misao da bi i on mogao da postane vitez-lutalica o kojima je toliko čitao. Obuzet tom mišlju, čak počinje i da veruje da je baš on predodređen za takvu misiju. Nakon toga počinje da se ponaša kao vitez, čineći niz smešnih i zabrinjavajućih događaja.
Od samog početka, u tolikoj želji da postane vitez, Alonsi Kihadi ništa ne ide od ruke i sve je suprotno od onoga kako bi trebalo da bude. Njegov društveni status govori da je on plamić, ali materijalni status nije ni približan vitezima o kojima je čitao. Takođe, on je čovek srednjih godina, pritom nije lep, izgleda kao prosjak, smešan je, nema prikladnu obuću ni odeću, njegov konj je neka „raga”, po imenu Rosinante, koja se jedva kreće i ne sluša ga. Sve to je suprotno onome kako vitez treba da izgleda (lep, mlad, ugledan čovek). Zatim, smešna je situacija u kojoj Alonse postaje vitez.
Nasuprot dvoru i svečanosti u kakvoj se neko proglašava vitezom, Alonse je proglašen vitezom od strane nekog krčama u njegovoj zagušljivoj mračnoj gostionici, okružen prostitutkama i gonačima svinja. Smešna je i scena u kojoj on misli da je dovoljno da sam sebi izabere ime, te odlučuje da se kao novi vitez zove Don Kihote od Manče. Nakon što je uradio ono glavno, proglasio sebe vitezom, dao sebi novo ime, izabrao konja, našao oružje, Don Kihot je spreman za svoje pohode.
Pohodi Don Kihota
Roman o Don Kihotu ne bi bio toliko zanimljiv da u njemu nema niz smešnih scena i događaja. Oni se dešavaju u okviru pohoda Don Kihota. U prvom delu romana su opisana dva pohoda, a oni se razlikuju po tome što prvi pohod traje samo dva dana i u ovom pohodu je sam, dok je drugi pohod obeležen poznanstvom sa Sančom Pansom, koji pristaje da bude njegov sluga, konjušar, pomagač, ali na kraju postaje njegov verni i odani pratilac, čak i prijatelj.
U drugom pohodu opisano je mnogo više dogodovština, smešnih i ironičnih scena, poznanstava, „borbi”, nego u prvom delu. U trećem pohodu se avanture Don Kihota i Sanča Panse nastavljaju. Nižu se događaji koji pokazuju koliko je glavni junak smešan, prost, koliko je opterećen mišlju da je odbrani vitez koji treba da čini dobra dela. On nanosi više štete nego koristi svima sa kojima dođe u kontakt, a i njegov sluga Sančo bezbroj puta će ispaštati i biti kriv zbog njega.
Njegovi pohodi, razume se, nisu ni slični pohodima u koje idu pravi vitezi, niti su to pohodi koji su ispunjeni hrabrošću, junaštvom, pravim dobrim delima, veličanstvenim borbama. Don Kihot misli da čini dobro delo ako se naljuti i zapreti gazdi koji tuče dečaka Andreasa, nakon čega će dečak dobiti još strašnije batine ili ako oslobodi zatvorenike, na primer. Takođe, njegove borbe nisu borbe sa zlim protivnicima koje treba uništiti, već su to borbe sa stadom ovaca, sa mazgama, sa vetrenjačama, za koje umišlja da su divovi (tada će mu krilo vetrenjače protiv koje se borio ozbiljno povrediti telo).
Smešna je i scena u kojoj on želi da se bori protiv lavova koji su u kavezu i nakon čega umišlja da je mnogo hrabar, jer lavovi nisu smeli da mu izađu na megdan. Posle toga on sebe naziva vitezom od lavova i traži da se svuda po svetu raznosi vest o tome kako su se lavovi uplašili od njega i povukli se bez borbe. Zatim, njegove borbe se nastavljaju, tako što on gde god da ode traži neku žrtvu, izaziva ljude da mu se suprotstave ili umišlja da su svi njegovi protivnici. Dok se on tako junači i traži prilike u kojima će pobediti, Sančo Pansa je drugačiji tip. On verno prati svog gospodara, ali je odmeren u svakom trenutku.
Don Kihot i Dulsineja od Tobosa
Opčinjen pričama o hrabrim i jakim vitezima, Don Kihot je u viteškim romanima pročitao još nešto veoma bitno – svaki vitez je imao neku veliku ljubav, idealnu dragu kojoj je posvećivao svoje pohode i pobede. To je bio manir koji je i sam Don Kihot želeo da usvoji. Pošto nije bio oženjen, odlučuje da se zaljubi. On je za svoju ljubav izabrao Dulsineju od Tobosa, devojku koja postoji samo kao iluzija i koju je on učinio toliko savršenom i božanstveno lepom, otmenom, da joj nema ravne. Ipak, to je bila samo mašta umišljenog viteza.
Dulsineja je, zapravo bila Alonsa Lorenso, seljanka u koju je on kao mladić bio zaljubljen. Dakle, on je svoju ljubav izmislio, jer je morala da postoji neka žena kojoj će on posvećivati svoje junačke megdane. On odlazi u Tobos, nedaleko od Manče, da je pronađe, ali će tamo doživeti najveće razočarenje. Dulsineja ne postoji. Umesto nje se pojavljuje seljanka koja izgleda neuredno, prosto, pritom nije lepa, smrdi na luk i ne poznaje Don Kihota. On, iznerviran, razočaran, povređen, krivi zle čarobnjake koji su to učinili prelepoj Dulsineji. Ipak, u celom romanu, uvek se ponavlja isto – nakon svake borbe ili napada on svoje protivnike šalje kod Dulsineje da joj govore o njegovom junaštvu.
Lik Sanča Panse
Njegov lik je u romanu prikazan krajnje komično, kao i lik Don Kihota. Sančo važi za dovitljivog i halapljivog slugu, koji se služi prevarama, snalažljivošću, ali je ipak odan svom gospodaru. Opisan je kao mali, debeo, zdepast sluga, sa velikim trbuhom, nezasit, ali razumniji od svog gazde i mnogo racionalniji.
Dok su postupci Don Kihota motivisani željom da postane lutajući vitez, niže pobede o kojima će se govoriti, Sančo Pansa ima racionalnije želje. On ne želi slavu, već bolje uslove za život, što je i razumnije jer je ostavren kao porodičan čovek, dok Don Kihot nije. Njemu je obećano ostrvo i vladavina njime, ukoliko bude bio veran i bude učestvovao u pohodima. Iako je poverovao u obećanje, on ipak vidi da je njegov gospodar lud i nerazuman, da je postpuno skrenuo s uma i da za njega nema spasa.
Sančo Pansa vidi besmisao u pohodima, borbama sa nedužnim ljudima, izmišljanju protivnika; pokušava da urazumi svog gospodara, govoreći mu da vetrenjače nisu divovi, da Dulsineja ne postoji, da je borba sa lavovima opasna po život. U svakoj njegovoj razumnoj reči, objašnjenju, Don Kihot vidi osobu koja je slaba, plašljiva, koja se boji pohoda i nije spremna da žrtvuje ono što ima zarad duge i večne priče o njihovom junaštvu.
