Tregediju Antigona napisao je Sofokle jedan od sigurno najznačajnijih predstavnika helenske tragedije. Tekst koji je pred vama može vam veoma dobro poslužiti kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da svakako pročitate delo i doživite ga na svoj način.
Mit o Edipu
– U osnovi tragedije „Antigona“ nalazi se mit o Edipu, nekada davno napuštenom detetu, koje raste na dvoru korintskog kralja i postaje pravi snažni mladić, ali brzoplet i nepromišljen. Razlog zbog koga su ga ostavili roditelji, vladar Tebe, Laj i njegova žena Jokasta, bio je taj što je proročica Delfa još po rođenju Edipa rekla Laju da će njegov sin biti njegov ubica. Proročanstvo se ispunilo nekoliko godina kasnije kada je Laj krenuo da traži sina i u neznanju da je naišao na svoje dete, sukobio se s njim i Edip ga je ubio. Nakon toga, Edip rešava zagonetku koju postavlja sfinga i postaje vladar Tebe, a ubrzo će se oženiti Jokastom, za koju dotad nije znao da mu je baš ona majka. Sa Jokastom dobija četvoro dece: sinove Eteokla i Polinika i kćerke Ismenu i Antigonu.
Kasnije, Edip zahteva da se pronađe Lajev ubica i ne sluteći da je to baš on, odlučuje da ga kazni. Međutim, slepi prorok govori Edipu da je on ubica kralja Laja, da je Jokasta ujedno njegova žena i majka, a njegova deca su mu ujedno i braća i sestre. Takva teška istina je potresla Edipa i odlučuje da sebe kazni, dok se Jokasta ubija. Na presto su se trebali smenjivati Eteokle i Polinik, ali je Eteokle sebično preuzeo presto, što neće Poliniku ostaviti izbora sem sa prikupi vojsku i krene na brata. Dok su se braća otimala oko prestola, novi vladar Tebe je Kreont, njihov ujak.
Tema tragedije „Antigona“
Tema ove tragedije je odnos vlasti i pojedinca, prikazana kroz odnos sestričine i ujaka. Naime, nakon sukoba koji je nastao između braće, Eteokla i Polinika, Kreont će kao glavnog krivca u tom sukobu smatrati Polinika. On je za Kreonta izdajica, jer je imao smelosti da napadne svoju zemlju, svog brata i ujaka, ne uzimajući u obzir i činjenicu da Poliniku drugo nije preostalo, jer ga je Eteokle sebično isključio iz vlasti. On se zaista drznuo na brata, ali se njegov brat takođe ogrešio o njega, što je moralo da izazove sukob.
Kreont, samovoljan i sebičan, nakon Polinikove smrti donosi tešku i ružnu odluku – da se Polinik ne sme sahraniti niti sme neko da žali za njim. Naprotiv, Kreont je u svojoj odluci i bezobrazan jer žali da njegovo mrtvo telo raznose ptice svuda po zemlji. Takva Kreontova odluka pokazuje koliko je ne samo sebičan nego i surov, kad ima srca na takav način kazniti mrtvog Polinika. Kreontovoj samovolji se suprotstavila njegova sestričina Antigona, sluteći da će joj to suprotstavljanje doneti smrtnu kaznu. Ipak, spremna je da se žrtvuje, ali da običaju budu ispoštovani i njen brat bude sahranjen. Ona simbolično posipa bratovljevo telo zemljom, vršeći tako siboličnu sahranu. Kada stražali budu doveli Antigonu pred Kreonta ona se brani, bozivajući se na krvno srodstvo i božanske zakone. Kreont izdaje naredbu da se Antigona živa sahrani u grobnicu. Ovoj odluci jedini se suprotstavlja Hemon inače Kreontov sin i Antigonin verenik ali bezuspešno.
Iako svi smatraju da je Antigonina odluka ispravna i da Kreont greši, niko ne sme da se suprotstavi njegovoj zabrani, što pokazuje koliko čovekova sudbina zavisi od vlasti pojedinca.
Ismena, Antigonina sestra jedan je od tih pokornih likova, dok je Hemon ima smelosti da kaže ocu da njegova odluka nije ispravna i da pokuša da ga razuveri.
Otrežnjenje Kreonta dolazi kada mu slepi vrač Tiresija prorekne strašne muke ukoliko ne sahrani Polinika i ne oslobodi Antigonu. U strahu od ovih reči on žuri da to i uradi ali je već kasno, saznaje da se je Antigona obesila u svojoj kamenoj grobnici. Pod udarom neopisive tuge Hamon se pred očevim očima probada mačem i umire pokraj tela svoje mrtve verenice.
Nad takvom potresnom situacijom ni kraljica Euridika ne ostaje ravnodušna, za smrt sina krivi Kreonta, proklinje ga, a zatim se i ona ubija.
Drama se tragično završava. Kreont ostaje potpuno sam, poražen u svojoj vlasti i moći, sa osećajem krivice, jer je bilo kasno kada se predomislio i hteo da donese ispravnu odluku.
Antigona – tragični junak
U Antigoninom liku prikazana je bezuslovna ljubav sestre prema bratu, ma koliko on bio kriv. Njenim srcem vladaju razum i ljubav i stoga su njene odluke vođene time. Njoj razum i savest ne dozvoljavaju da ostavi telo brata nesahranjeno, da ga raznose ptice i da se ne zna gde mu ne grob. Iako je svesna da je u Kreontovim rukama vlast i da se ne sme suprotstaviti njegovoj odluci, ona to ipak čini. Njena namera suprotstavljena Kreontovoj, pokazuje da su njih dvoje sasvim različite ličnosti i naravi. Ona želi ravnopravnost među svim ljudima, te tako, prema božjim i etičkim zakonima, želi da njen brat bude sahranjen, a da ne bude „slatki plen gladnih ptica“. To pokazuje da se ona u svojoj odluci svesno žrtvuje za izborne principe i vekovni moral i da potpuno neshvaćena i sama, ostaje dosledna u svojoj odluci.
Ona čak ne želi ni sestrino žrtvovanje, ni da krivicu dele zajedno i tako obe stradaju. Njena odluka je istrajna i svako postustajanje u njoj bila bi sramota i uvreda, sem toga, ne bi išla iz njenog srca, što je mnogo bitnije. Njene reči: „Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena!“, govore o tome su Kreonrove naredba i ljutnja neopravdane naspram ljubavi koju Antigonina oseća prema bratu. Logika svemoćnika – Kreonta, sastoji se u tome da je vlast u njegovim rukama i da o životima odlučuje on, te je tako Polinik izdajnik, jer je napao brata, svoju zemlju, kako bi od istog sebičnog brata uzeo ono što mu pripada, a što mu je on silom oteo. U takvom viđenju krivca, Kreont se okreće jednoj strani i sebično će lišiti života mladog Polinika. Pritom, zanemariće žalost i ljubav koju Antigonina oseća prema bratu, jer će to smatrati sramotom, dakle, ako je kriv niko ne sme žaliti za njim.
Kreonrova surovost se kosi sa Antigoninim dužnošću – da voli brata i sahrani ga na dostojan način. Iako Antigona strada na kraju drame i tako postaje tragični junak, njeno ponašanje i njena sudbina pokreće sveljudaka i svevremenska pitanja: kako da se pojedinac održi, da sačuva sebe, svoja prava i slobodu, ako je u tome ograničen zakonima, vlašću i samovoljom moćnika?
Antigona i Ismena – sličnosti i razlike
Iako su sestre, Antigonu i Ismenu dele velike razlike u postupcima i karakteru. Dok je Antigona hrabra i pokušava da se suprotstavi Kreontu, osporavajući njegovu odluku, prokoseći njegovim oštrim uvredama i stavovima, Ismena je dosledna u nameri da bude pokorna. Naime, ona razmišlja logično i shvata da je vlast neprekosnoveni sudija, te da je Polinikova sudbina bila upravo u rukama te vlasti. Ona ne želi da se suprotstavi Kreontu i time uništi svoj život kao što to radi Antigona. U ovakvom postupku vidi se da su njih dve potpuno različite. Antigona je hrabra i odvažna, dosledna u svom prkosu za koji smatra da je ispravna odluka, za nju je sramota pokoravati se samovolji moćnika, spremna je da umre, ali da se pravda zadovolji. S druge strane, Ismena se čak i ne koleba. Ona zna da nikada ne bi postupila kao Antigina, jer je to kršenje odluke i zabrane sebičnog silnika.
Ismena neprestano razmišlja o posledicama i kazni koju će Antigona dobiti i takav karakter je sprečava da bude hrabra kao Antigona. Ona nije neko ko bi se žrtvovao, već je neko ko se dosledno pokorava. Tu je najveća razlika između ova dva lika. To je ono što ih nesumnjivo stavlja na dve različite strane. I onda kada Ismena pokušava da preuzme deo krivice na sebe, to ne čini iz hrabrosti, nego iz neke vrste žaljenja nad sestrinom sudbinom.
Idejna osnova ili poruka „Antigone“
Oni koji brinu o državi jednako moraju brinuti o onima koji u njoj žive, ne praveći razlike, ne ugrožavajući njihova prava, a najmanje uskratiti njihovu slobodu. Život i slobodna nemaju cenu, dok je moć kratkog veka.
Ljubav prema porodici i dragim ljudima ne može se meriti ni sa jednom odlukom, zabranom ili samovoljnom pojedinca, jer ljubav i poštovanje nikada ne gube u borbi sa onim što ih ugrožava.
