Stevan Milošević je mladi pisac, dečji pesnik iz Vranja koji uživa da stvara za decu. Tu se oseća najsigurnije, tu je svoj na svome. Povod našeg razgovora je njegova poslednja knjiga pesama za decu pod imenom „Aždaja napušta bajku“. Reč je o 37 pesama za decu, duhovitih, vedrih, maštovitih… Hajde da malo bliže upoznamo ovog mladog stvaraoca.
Stevane…
Kada si počeo da pišeš u kom životnom periodu?
Svi smo žvrljali od malih nogu. U početku su nam slova bila dosadna, naročito jer smo morali do beskraja da ih pišemo za domaći…Ali, kasnije kad shvatimo da slova mogu da grade zanimljive reči, onda krenemo da se igramo sa njima. Meni je pisanje igra, još od osnovne škole.
Šta te je potaklo da objaviš knjigu, kada je u tebi sazrela odluka da žvrljanje nije više žvrljanje?
Jednostavno je samo krenulo, neplanirano i spontano, kao i što inače biva u životu. Komšinica, koja je inače bila nastavnik srpskog jezika, je jednom prilikom listala moju svesku sa pisanim sastavima i rekla mi da joj se mnogo sviđa kako pišem. Trudio sam se da to što bolje radim svaki put kad sam pisao nešto u školi ili kod kuće. Može se reći da mi je ona bila prvi vetar u leđa.
Zašto baš poezija za decu?
Zato što sam i sam dete, nisam odrastao, lepo mi je i uživam u ovome što jesam. Odrastanje zna da bude mnogo dosadno, a ja ne želim da se dosađujem. To preporučujem i drugima. Pišem i za odrasle ponekad, eto, da mi ne zamere… Lepše mi je kad lutam kroz dečju književnost. Čak i ne bacam mrvice ko Ivica i Marica da bih se vratio, a jedva čekam da upoznam i vešticu…
Ko su junaci u tvojim pesmama, o čemu pišeš?
Junak je svaki stih, sa ili bez brkova. Svaki od njih je hajduk koji goni dosadu što dalje od trenutka. Ja ne biram pesmu, ona bira mene. Igra, neprekidna igra stihova, a kad se umorimo malo od stihovane igrarije, onda se odmaramo smejanjem i snovima. Ma pravo jedno „aždajisanje“. Eto, možda je aždajisanje nekada značilo rušenje dvoraca, krađu princeza i čuvanje sakrivenog blaga, ali danas znači stihovano igranje, maštanje i smejanje. Književno lutanje kroz domove pesama i slika. Pozivanje i druženje sa drugima u istim…
Čija ti je reč najviše značila, pohvala, kritika…?
Znači mi to što se stalno trudim da pobedim sebe iznova. To najviše znači. Naravno, uvek se nađe neko ko će brdo kritika reći za neki rad, ali i to ojača volju u nekome ako kritiku shvati ko pobedu, a ne ko poraz. Ne odustati od svojih reči i snova…
Ispričaj nam neku zanimljivost sa svojih promocija.
Jednom prilikom kad sam izrecitovao pesmu Brza hrana iz ormana, prišao mi je dečak i rekao : „Ja ću odsad svoje gaće čuvati ispod tepiha“
A evo i pomenute pesme:
Brza hrana iz ormana – Stevan Milošević
Napali me moljci,
ne laže vas strofa,
odeću mi snašla
prava katastrofa.
U slasti je grizli,
svako šta je hteo,
malo za rukave,
malo donji deo.
Gostili se redom
bez trunčice srama,
stradala mi zbog njih
najdraža pidžama.
Posle takve gozbe
nije bila ljupka,
krasila je rupa
oko moga pupka.
I vas bi bez muka
maknuli iz takta,
da su vam rukave
skratili do lakta.
Od poštenog sveta
stvaraju golaće,
dobro kad mi nisu
pojeli i gaće.
Imate li neku poruku za našu mladu publiku, vezanu za čitanje i pisanje?
Da je čitanje bolje i slađe čak i od mleka, pa čak i od onog čokoladnog. Najlepše uspava. A pisanje nam omogućava da život nosimo u prstima i da sagradimo nešto samo svoje…
Voleo bih da se veći broj mladih ljudi bavi književnošću za decu. Ali i da ih stariji književnici iz te branše pozovu na tako nešto. Otvore im vrata, baš kao što je Duško Radović otvarao svima njima kad su bili mlađi.
O sebi kaže…
Okoreli Vranjanac. Pod okorelim podrazumevam jaslice, vrtić, predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje, fakultet, ženidba, sve pohađao u Vranju…
Radim kao nastavnik verske nastave, imam 31 godinu, kuburim malčice sa viškom kilograma u poslednje vreme, ali ajvar je kriv zbog toga. Nemam pojma da sviram i pevam, sviranje možda nekad i naučim, ali od pevanja sam definitivno digao ruke…
Zastupljen u mnogobrojnim časopisima za decu i odrasle i dobitnik mnogih priznanja za poeziju…
A da, imam i psa koji može da se popne na krov. Neprocenjivo, verujte.
