Tetka je mnogo volela Sunce. Kada je ujutru plevila u vrtu, okretala se uvek prema istoku i puštala da joj Sunčevi zraci pale lice. Kad bismo posle doručka pojurili da je tražimo, zaticali smo je zajapurenu, rumeniju od gline u sutonu. Uveče je ostajala napolјu sve dok se poslednji zraci ne izgube. Nama se često činilo da čujemo kako u tom času, dok stoji tako zagledana u bregove iza kojih je Sunce tonulo, šapuće:
Dođi, Sunce, sutra opet rano
i na prozor kucni prvo meni.
Dođi, Sunce, sutra razdragano,
treba šeboj beli da mi nikne,
treba ruža da mi porumeni,
treba prkos da otvori oči,
da podignu glave suncokreti.
Ustani, Sunce, sutra rano,
treba ti se visoko peti.
Jednom smo je zatekli na njivi kako ćuti pribrano, zagledana u Sunčev zrak što je kao zlatan vreo leptirak obletao oko cveta deteline. Bila nam je u tom času slična onim starcima iz sela što se zadube u misli čim ugledaju njive. Ona je digla pogled na nas, pa osvrnuvši se oko sebe, da je možda deda ne bi čuo, rekla:
Ne znam šta bi rekao vaš deda,
ali mi se čini,
nema jačeg ni bolјega boga
od Sunca ovoga
na visini.
Ono za ručicu uzme klice
pa ih izvuče iz zemlјice,
ono zasladi kruške i grožđe,
ono navija klasove žita
kako na njive leti dođe.
Sunce je valјda nekako doznalo koliko se tetka uzda u njegovu pomoć, pa je, kako iziđe iza brda prvo ulazilo u njen vrt oko kuće. Bilo je drugih vrtova okrenutih istoku, i u njih je ono još za jutra svraćalo, ali nigde nije zaposlilo toliko svojih toplih ruku koliko pomažući tetki.
Jednom smo se ujutru igrali oko plota što je razdvajao voćnjak od povrtnjaka, kad eto ti Sunca, proviri iza kruške i upita:
Šta mi radiš, draga tetka?
Što su ti zakasnili krompirići,
hoće li ovoga proleća nići?
A ona poče da mu se žali da nikako neće da niknu, iako ih je duboko sadila, u zemlјu dobro isitnjenu i kišom orošenu. Onda je Sunce zamoli da sklopi oči i ne otvara ih dok joj ono ne dozvoli. Tetka je poslušala a njen dobri pomagač je zašao među kućice krompira. Videli smo samo da je pružio hilјade hilјada svojih svetlih ruku i položio ih na sveže humčice zemlјe u kojima su čamili posejani krompiri. Nismo mogli da opazimo šta tamo još čini, iako je nas osmoro iza plota virilo. Nјegovo svetlo lice nam je zasenilo vid. Tek posle nekog vremena ono reče:
Otvori oči, tetka mila,
i pogledaj šta se zbilo!
Pozvao sam tvoje krompire
da na svetlost dana provire.
I ako ti bude do nevolјe,
ako još neće da krene,
iziđi samo dole na polјe
i vikni mene.
Reklo je to i brzo se popelo na nebo, a tetka je potrčala prema putu gde se ono maločas bavilo. Imali smo šta videti i ona i mi: iz svake kućice se pomole male zelene krompirove uši, kao da su prvo htele da čuju šta se radi na tom svetu u koji ih je Sunce pozvalo.
Drugi put smo ga opet videli kad je tetku iznenadilo negde u pritkama graha koji nikako nije hteo da se zameće ni da jedri. Odnekud iz orahove krune oslovi je:
Šta radiš, mila tetka,
zašto tako puna straha
stojiš ispred povrtnjaka?
Penju li se vreže vitke
uza pritke,
i mahune
da li im se zrnom pune?
Kad je došlo bliže, ona mu reče svoje brige, a ono joj opet kao i prvi put zapovedi da sklopi oči. Dok je ona tako skloplјenih očiju stajala, ono je zašlo u zelene kolibice pritki i tamo, našem pogledu nevidlјivo, nešto poslovalo. Kad je tetka opet pogledala, lice joj je sinulo: mahune su već bile pune krupnih zrna. Čim je njen dobri pomoćnik otišao, utrčali smo i mi da vidimo koliko joj je pomogao. U mahunicama, kojima su još juče bokovi bili kao u mršavog praseta, sad su se mogla okom izbrojati nabubrena zrna, a ispod svakog lista se pomalјali novi izdanci vezani po nekoliko ujedno kao rese vrbe. Tetka je sva srećna išla sa nama od pritke do pritke i objašnjavala nam da ne vredi mnogo ni dobro obrađena zemlјa, ni obilata kiša, ako njen prijatelј Sunce koji put ne navrati u vrt.
Nije Sunce samo dolazilo da pomaže tetki. Ponekad smo ga čuli kako joj u zoru kuca na prozor i zove:
Tetkice draga, lep je dan!
Imaš li volјe da prohodamo
kroz šume i polјe,
da okrunimo s livade rosu,
da probudimo u granju ptice!
Doneo sam ti češalј za kosu,
i male zlatne grabulјice.
Tetka bi se brzo spremila i pošla sa Suncem u polјe. Ono joj je stavlјalo zlatan češalј u kosu i prebacivalo grabulјice preko ramena pa su odlazili u šumu. Iz šume su svraćali u vinograd. Tetka je ostajala da sedi pod čardačićem a Sunce je zalazilo među čokoće i donosilo je otud prvi zreo grozd, kad tetka nije ni slutila da ih ima zrelih. Ponekad joj je ono, u njenom rođenom vrtu, pronalazilo prvi rascvetali božur i stavlјalo joj ga u kosu. Ili bi pred veče, kad prkos stane da zatvara oči, zapovedila da ih trenutno opet otvori, ako tetka dolazi na potok, mutnu vodu munjevito pretvaralo u bistru, da bi je obradovalo.
Pomagalo je ono, razume se, i mnogim drugima i volelo uglavnom sve lјude, ali mu niko to nije priznavao tako kao tetka. Koliko je samo puta, dok smo se divili njenom vrtu i povrtnjaku, skromno odavala samo Suncu priznanje:
Nije to moje delo.
Čim u polјe iziđem,
Sunce mi pomaže,
grah i mahune slaže,
navija mrkvi vretena,
tka lišće zelјa i rena,
greje kamen i grumen,
mami na cveću rumen,
dovrši što ja ne umem.
Ali što da ga hvalim
vama malim,
ono samo čim svane,
o sebi pričati stane.
