Kad je bog stvorio svet i svakom stvoru hteo da odredi vreme života, dođe magarac i zapita:
– Gospode, dokle ću ja živeti?
– Trideset godina – reče bog. – Jel ti pravo?
– Ah, gospodine – uzdahne magarac – to je mnogo. Pomisli samo na moj mukotrpan život; od jutra do mraka nositi teške tovare, vreće žita tegliti do mlina, da drugi hleba imaju, dok mene batinama i udarcima nogom nagrađuju i okrepljuju.
Skini mi jedan deo godina.
Bog se sažali na magarca i dade mu osamnaest godina.
Magarac ode zadovoljan, a u tom dođe pas.
– Dokle bi ti hteo da živiš? – zapita ga bog. – Magarcu je trideset godina previse; no ti bi moga time biti zadovoljan.
– Gospode – reče ponizno pas – je li to tvoja želja?
Pomisli, koliko moram trčati; noge mi ne mogu mnogo izdržati; pa kad onemoćam za lajanje i izgubim zube, te ne mognem vise ujedati, šta mi drugo ostaje, već da iz jednoga ćoška trčim u drugi i da režim?
Bog usliši opravdanu molbu, dade mu dvanaest godina.
Uto dođe majmun.
– Ti bi sigurno hteo da živiš trideset godina, zar ne? – zapita bog. – Ne treba da radiš kao magarac i pas, a osim toga vazda si dobre volje.
– Ah, gospode – majmun će uverljivo – to se samo tako čini, no stvarnost je sasvim drugačija: kad pada prosena kiša, nemam kašike; večno moram da pravim sale, da se kreveljim, kako bi se ljudi mogli smejati; kad mi dadu jabuku i ja je zagrizem, kisela je.
Kako li se često iza vesela, krije žalost! Trideset godina neću izdržati.
Bog mu se smilova i dade mu deset godina.
Najzad dođe čovek veseo, zdrav i čio, i zamoli boga da mu odredi koliko će živeti.
– Trideset godina ćeš živeti – odlučno će bog. – Jel ti dosta?
– Tako malo! – uzdahne čovek – Kad da sagradim kuću i kad da se na mom vlastitom ognjištu zaplamsa vatra; kad da posadim drveće i ono stane cvasti i plodove nositi, a ja se počnem veseliti životu, zar da onda umrem! O, gospode, produži moje vreme!
– Dodaću ti 18 magarećih godina – odlučno će bog.
– Nije mi dosta – prigovori čovek.
– Evo ti još dvanaest pasjih? – reče bog.
– I to mi je premalo.
– Dobro – odgovori bog sad već nestrpljivo. – Daću ti još 10 majmunovih i ništa više.
Čovek otide nezadovoljan.
Prema tome, čovek živi sedamdeset godina. Prvih trideset, to su njegove čovečje godine; one brzo prođu; tada je on zdrav i vedar, radi sa veseljem i raduje se životu. Zatim dolazi osamnaest magarećih godina; tada mu natovare jedan teret za drugim, mora nositi žito kojim se drugi hrane; batine i udarci njemu su nagrada što verno služi. Onda dođe dvanaest pasjih godina; tada se gura po zapećcima, reži i nema vise zuba. A kad i to vreme prođe, onda završi sa majmunovim godinama; tada je čovek slabouman i smešan, detinjast i služi deci kao ruglo
