Bio jednom jedan siromašan seljak koji nije imao zemlje nego samo malu kućicu i jednu jedinu ćerku. Jednoga dana reče mu ona:
“Da zamolimo gospodina cara da nam da komadić krčevine.” Kad car ču za njihovu bedu, on im pokloni komadić utrine, te je otac i njegova ćerka prekopaše, sa namerom da poseju malo pšenice i drugog žita. Kada su već prekopali čitavu njivicu, nađu u zemlji avan od čista zlata.
“Slušaj” – reče otac devojci – “pošto je naš gospodar car bio prema nama toliko milostiv, te nam poklonio njivu, treba da mu damo ovaj avan.” Ali ćerka ne htede da pristine na to nego reče:
“Oče, ako imamo avan, a nemamo tučak, moraćemo i njega da nabavimo. Stoga će biti bolje da ćutimo.”
Ali on ne htede da je posluša, već uzme avan, odnese ga caru i reče kako ga je našao u ledini, te zamoli cara da ga primi kao znak poštovanja. Car uze avan i upita seljaka nije li našao još štogod.
“Nisam!” – odgovori seljak. Na to mu car reče mora da mu donese i tučak. Seljak je uporno tvrdio, da ga nisu pronašli, ali mu je to pomoglo, kao da je u vetar govorio.
Baciše ga u tamnicu i imao je da leži sve dotle dok ne nabavi tučak. Sluge su mu svakoga dana donosile hleb i vodu, već što se dobija po tamnicama, pa tako čuše kako seljak kuka:
“Aj, da sam poslušao kćer!” Tad sluge odoše caru i ispričaše kako zatvorenik neprestano viče: “Aj, kamo sreće da sam poslušao kćer!” i kako neće ni da jede ni da pije. Onda car naredi slugama da dovedu zatvorenika pred njega, pa ga upita zašto jednako viče: “Aj, da sam poslušao kćer!”
“Pa šta je to rekla tvoja kći?”
“Eh, rekla mi je da ne treba da donesem avan, inače ću morati da nabavim i tučak”
“Ako je u tebe tako pametna kći, onda neka dođe ovamo.” I tako je ona morala da izađe pred cara, koji je upita: je li istina da je ona tako pametna?
Onda reče da će joj postaviti jednu zagonetku, pa ako je reši uzeće je za ženu. Ona odmah pristade da odgoneta. Onda car reče:
“Dođi k meni ni odevena ni gola, ni jašući ni idući, ni po drumu ni van druma; i ako to budeš umela da učiniš, oženiću se tobom”. Onda ona otide i svuče se gola golcita, te tako nije bila odevena, pa uze jednu veliku ribarsku mrežu, uđe u nju i obavi je oko sebe, te tako nije bila gola; pa iznajmi jednog magarca i veza mu za rep mrežu u kojoj će je vući, i to je bilo ni jašući ni idući; a magarac je imao da je vuče po kolotečini, tako da samo palcem dodiruje zemlju, i to je bilo ni po drumu ni van druma. I kad ona tako naiđe, car joj reče da je rešila zagonetku, i da je sve ispunjeno. Onda pusti njenoga oca iz tamnice, a nju uze za suprugu i predade joj celo carsko imanje.
Prođe tako nekoliko godina, i kad jednom gospodar car pođe na paradu, neki seljaci koji su prodavali drva zastadoše pred dvorcem sa svojim kolima. Neki su upregli volove a neki konje. Tu se nađe i neki seljak koji je imao tri konja, a među njima jednu kobilu koja se baš tog časa bila oždrebila, a mlado ždrebe potrča i leže baš između dva vola koja su se nalazila pred jednim kolima. Kad se seljaci okupiše, počeše da se svađaju, psuju i viču, jer seljak čiji su bili volovi htede da zadrži ždrebe, rekavši da su ga volovi dobili; a onaj dugi reče: ne, njegovi konji su ga dobili, i ždrebe je njegovo. O prepirci saznade i car, i on presudi da ždrebe treba da ostane tamo gde je i ležalo. Tako ga dobi vlasnik volova, iako ono u stvari nije njemu pripadalo. A onaj drugi ode plačući i jadikujući za svojim ždrebetom. No bio je čuo da je gospođa carica vrlo milostiva jer vodi poreklo od siromašnih seljaka, pa ode k’ njoj i zamoli je da mu, ako može, pomogne da povrati ždrebe. Ona reče:
“Dobro, samo ako mi obećaš da me nećeš odati, kazaću ti. Sutra rano, kad car bude na paradi straže, stani nasred ulice kojom on mora da prođe, uzmi jednu veliku ribarsku mrežu pa se pravi kao da loviš ribu, i tako neprekidno lovi i istresaj mrežu kao da je puna.” Uz to mu reče šta će odgovoriti kad ga car bude pitao.
I tako se sutradan seljak nađe onde loveći ribu na suvom. Kad car prođe i to vide, posla glasnika da ga upita šta to radi taj šašavi čovek. Ovaj odgovori: “Lovim ribu.” Glasnik ga upita kako može da lovi kad tu nema vode. Seljak tada reče: “Ako dva vola mogu da dobiju ždrebe, mogu i ja da lovim ribu na suvom.” Glasnik ode i isporuči caru odgovor, a ovaj naredi da seljak dođe pred njega pa mu reče:
“To ti nisi izmozgao svojom glavom, nego odmah da priznaš ko te je naučio.” Ali seljak nije theo da prizna, već je neprestano govorio: “Bože sačuvaj, ja sam se sam tome dosetio.”
Oni ga tada položiše na svežanj slame, pa su ga tukli i mučili sve dok nije priznao da ga je naučila gospođa carica. Kad car ode kući reče ženi: “Zašto si tako dvolična prema meni? Nećeš mi više biti žena: tvoje je prošlo, idi opet tamo odakle si i došla, u seljački kućerak.” Ipak joj dozvoli jedno: da odlazeći ponese sa sobom ono što smatra da je najbolje i da joj je najdraže. Ona reče: “Dobro, dragi mužu, kako naređuješ, tako ću i učiniti”, pa mu pade oko vrata ljubeći ga, i reče da hoće da se oprosti s njim. Onda naredi da donesu vino, u koje je bila stavila neko snažno sredstvo za spavanje, pa stadoše piti za rastanak: car dobro povuče, ona pak samo malčice. On ubrzo pade u dubok san, a kada ona to vide, pozva slugu, pa uze jedan lep beo čaršav i uvi cara u njega, a sluge ga izneše u kola koja su stajala pred vratima, i tako ga ona odveze u svoju kućicu. Tamo ga stavi u svoj krevetac, gde je on spavao neprekidno čitav dan i noć, a kada se probudi obazre se oko sebe i reče:
“Ah, bože, gde sam to?” pa stade dozivati sluge, ali se ni jedan ne pojavii. Najzad pred postelju stupi njegova žena i reče: “Dragi gospodine care, ti si mi naredio da iz dvorca ponesem najbolje i najmilije, i evo, ja nema ništa bolje i draže od tebe, pa sam tebe i ponela.” Caru navreše suze na oči pa reče:
“Draga ženo, ti ćeš biti moja i ja ću biti tvoj.” On je opet odvede u carski dvorac i ponovo se venča s njom, i biće da srećno žive i dan-današnji.
