Početna U svetu knjiga Bajke Bajke braće Grim 6# – Šest labudova

Bajke braće Grim 6# – Šest labudova

582
0
PODELI

Lovio jednom jedan car u nekoj velikoj šumi i toliko žustro progonio jednog jelena da niko iz njegove pratnje nije mogao da ga sustigne. Kad se približi veče, on se zaustavi i, kad se obazre, vide da je zalutao. Tražio je neki izlaz, ali ga nije mogao naći. Tek opazi kako mu se približava neka starica čija se glava tresla. Bila je to veštica.

„Draga starice“, obrati joj se on, „možete li mi pokazati put kroz šumu?“

„Kako da ne, gospodaru“, odgovori ona, „svakako da mogu; ali pod jednim uslovom. Ako ga ne ispunite, nikada nećete izići iz šume nego ćete u njoj skončati od gladi.“

„Kakav je to uslov?“ – upitao je car.

„Ja imam ćerku“, reče starica, „koja je tako lepa da joj nema ravne na svetu; po svemu zaslužuje da vam postane supruga. Ako ste voljni da je načinite gospođom caricom, pokazaću vam put iz šume.“ Obuzet strahom, car pristade, a starica ga odvede do svoje kućice, gde je njena ćerka sedela uz ognjište. Ona dočeka cara kao da mu se nadala, i on se uveri da je veoma lepa, ali mu se ipak nije svidela; kad god bi je pogledao, obuzela bi ga neka potajna jeza. Pošto je posadio devojku iza sebe na konja, starica mu pokaza put i car prispe u svoj dvorac, gde se proslavi svadba.

Car je jednom već bio oženjen, i od svoje prve  žene imao je sedmoro dece, šest dečaka i jednu devojčicu, koje je voleo više od svega na svetu. Kako se pribojavao da bi maćeha mogla loše postupati prema njima, pa im čak naneti ineko zlo, to ih on odvede u jedan usamljen zamak koji se nalazio usred šume. Bio je toliko skriven i put do njega je bilo tako teško pronaći da ga ni on sam ne bi našao da mu jedna mudra žena nije poklonila klupče konca čudesnog svojstva: kad bi ga bacio preda se, ono bi se samo odmotavalo i pokazivalo mu put.

Ali car je veoma često odlazio svojoj dragoj deci pa je carici palo u oči njegovo odsustvovanje; ona zažele da sazna šta on to radi sasvim sam u šumi. Dala je puno novaca njegovim slugama i oni joj odadoše tajnu a rekoše joj i za klupče koje jedino može da pokaže put. Ona se onda ne skrasi dok ne prokljuvi gde je car sakrio klupče; potom je sašila košuljice od bele svile, a pošto je od svoje majke naučila čarobnjačke veštine, ona u svaku košuljicu uši po čaroliju. I kad car jednom izjaha u lov, ona s košuljicama pođe u šumu, a klupče joj je pokazivalo put.

Deca, videvši  izdaleka  kako  se neko  približava,  pomisliše da to dolazi njihov dragi otac pa mu veselo potrčaše u susret. A ona onda prebaci preko svakoga po košuljicu,  i  kako  im  košuljice  dodirnuše  telo, tako se oni pretvoriše u labudove i odleteše preko šume. Carica se sva zadovoljna vrati kući misleći da se otarasila pastorčadi, ali devojčica joj nije istrčala u susret zajedno s braćom, te carica nije ni znala da ona postoji. Sutradan se car vrati i ode da poseti decu, ali ne zateče nikog osim devojčice.

„Gde su ti braća?“ upita car.

„Ah, oče dragi“, odgovori ona, „otišli su i ostavili me samu“, pa mu ispriča da je kroz prozorče gledala kako su joj braća odletela kao labudovi preko šume, i pokaza mu pera što su im otpala i pala u dvorište i koja je ona pokupila. Car se ražalosti, ali nije ni pomišljao da je carica učinila to zlodelo; i kako se plašio da će mu i devojčica biti oteta, htede da je povede sa sobom. Ali ona se plašila maćehe, pa je zamolila cara da samo još ovu noć provede u šumskom zamku.

Jadna devojčica je mislila:

„Ovde ne mogu više ostati, poći ću da potražim braću. „ A kad pade noć, ona se iskrade iz zamka i zaputi se pravo u šumu. Išla je cele noći i celog dana bez prestanka, sve dok od umora nije više mogla ni korak dalje. Uto ugleda neku kolibu, pope se do nje i uđe u jednu sobu sa šest krevetića, ali se ne usudi da legne u koji od njih nego se zavuče ispod jednoga, opru­ ži se po tvrdom podu i reši da tu provede noć. Ali pred sam sunčev zalazak ona začu neki šum i vide kako šest labudova uleće kroz prozor. Oni sleteše na pod i stadoše duvati jedan u drugoga, i, oduvaše sva pera jedan drugome, a labuđa koža se smače s njih kao kakva košulja. Tad ih devojčica pogleda i poznade svoju braću, obradova se i izvuče ispod kreveta. Ni braća se ništa manje ne obradovaše kad ugledaše sestricu, ali radost im ne bi dugog veka.

„Ovde ne možeš ostati“, rekoše joj, „ovo je konačište razbojnika. Ako se vrate kući pa te zateknu, ubiće te.“

„A zar me vi ne možete odbraniti?“ – upita sestrica.

,,Ne“, odvratiše oni, „jer mi možemo samo četvrt sata svake večeri da budemo bez labuđe kože, i za to vreme dobijamo svoje ljudsko obličje, a onda se opet pretvaramo u labudove.“ Sestrica zaplaka i reče:

„A zar se ne možete osloboditi čarolije?“ „Ah, ne možemo“, odgovorište oni, „uslovi su isuviše teški. Šest godina ne bi smela ni progovoriti ni nasmejati se, i morala bi za to vreme da sašiješ za nas šest košuljica od sase. Ako bi jednu jedinu reč izustila, propalo bi sve što si dotle uradila.“

I baš kad braća ovo rekoše, isteče četvrt sata i oni opet kao labudovi izleteše kroz prozor.

Devojčica se, međutim, čvrsto zareče da će osloboditi braću, pa makar je to stajalo i života. Napustila je kolibu, otišla duboko u šumu, popela se na jedno drvo i onde provela noć. Sutradan ujutro siđe, nabra sase i poče da šije. Da govori, nije imala s kime, a da se smeje, nije bila raspoložena. Sedela je zauzeta svojim poslom. Pošto je dugo, dugo vremena provela onde, desi se jednoga dana da je car te zemlje lovio u šumi, pa njegovi lovci dođoše do drveta na kojem je sedela devojka. Oni joj se obratiše uzvikom:

„Ko si ti?“ Ali ona nije odgovarala.

„Siđi k nama“, rekoše, „nećemo ti učiniti ništa nažao.“ Ona samo zavrte glavom. Kad oni produžiše da je uporno saleću pitanjima, ona im baci svoju zlatnu ogrlicu misleći da će ih time zadovoljiti. Ali oni se ne okaniše; onda im ona baci svoj pojas, pa kad ni to ne pomože, baci im podvezice, a zatim malo-pomalo sve što je imala na sebi i čega se mogla lišiti, tako da na kraju ostade samo u košulji. Ali lovci se ne udaljiše, nego se popeše na drvo, snesoše devojku i odvedoše je pred cara. Car upita:

„Ko si ti? Šta radiš na drvetu?“ Ali ona ne odgovori. On je poče pitati na svim jezicima koje je znao, no ona ostade nema kao riba. Ali njena izvanredna lepota tače carevo srce i on oseti silnu ljubav prema njoj. Ogrte je svojim plaštom, posadi je na konja ispred sebe i odvede je u svoj dvorac. Onde naredi da joj se sašiju bogate haljine, te je svojom lepotom zablistala kao sunčan dan. Ali iz nje se nije mogla izvući nijedna reč. On je posadi za sto kraj sebe, i njena skromnost i njena uljudnost toliko mu se svideše da reče:

„Želim da se oženim ovom i nijednom drugom na svetu“, i posle nekoliko dana oni se venčaše.

Car je pak imao zlu majku, koja je bila nezadovoljna tom ženidbom, pa je loše pričala o mladoj carici. „Ko zna odakle je ta devojčura što ne može da govori“, rekla  bi; „ona nije dostojna cara.“ Nakon godinu dana, kad carica donese na svet prvo dete, starica joj ga ukrade i, dok je ona spavala, premaza joj usta krvlju. Potom otide caru i optuži je za ljudožderstvo. Car ne htede da poveruje u to i ne dopusti da joj se učini ništa nažao. Ona je pak sedela i šila košulje ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Kad je rodila još jednog  lepog  muškarčića,  pogana  svekrva  opet izvede istu prevaru, ali car se nije mogao odlučiti da poveruje njenim rečima već reče:

„Ona je isuviše smerna i dobra da bi mogla učiniti takvo nešto. Kad ne bi bila nema i kad bi se mogla braniti, njena istina bi izišla na videlo.“ Ali kad starica ukrade i treće novorođenče, pa optuži caricu, koja se nijednom rečju nije branila, car više nije imao kud nego ju je morao predati sudu, a sud je osudi da bude spaljena.

Dođe dan da se izvrši presuda, a toga dana se u isti mah navršilo i šest godina otkako nije smela da govori i da se smeje, pa je tako oslobodila svoju dragu braću od čarolije. Šest košulja je bilo završeno, samo što je na poslednjoj još nedostajao levi rukav. Kad je povedoše na lomaču, ona prebaci košulje preko ruke a kad stane na lomaču, i kad već htedoše da zapale vatru, ona se obazre: i tog trenutka se na nebu pojavi šest labudova. Ona tad vide da joj se bliži spasenje, i srce joj zaigra od radosti. Labudovi dolepršaše do nje i spustiše se, tako da je mogla prebaciti košulje preko njih. I kako ih košulje dotakoše, tako s njih spadoše labuđe kože i njena braća se stvoriše pred njom u svom ljudskom obličju, čili i lepi; samo je najmlađem nedostajala desna ruka, i umesto nje je na leđima imao labudovo krilo. Izgrlite se i izljubiše, a carica ode caru, koji nije mogao doći k sebi od čuda, pa mu stade ovako zboriti:

„Mužu najdraži, sad smem da govorim i smem da ti otkrijem da sam nevina i da sam lažno optužena“, pa mu ispriča o prevari starice koja je uzela i sakrila njena tri deteta. Decu onda dovedoše, na veliku carevu radost, a opaku svekrvu za kaznu privezaše za lomaču i spališe u pepeo. A car i carica i njeno šestoro braće mnogo godina su živeli u sreći i miru.

 

OSTAVITE ODGOVOR