Bio nekad krojač i imao tri sina i kozu. Kako ih je koza obilato pojila mlekom svaki od sinoza je redom vodio na livadu da pase.
Jedanput je najstariji odvede na groblјe, gde beše nabujale trave, da naokolo brsti. Kad naspe veče, on je zapita:
– Kozo, jesi li se nabrstila?
Ona u odgovor zameketa:
– Toliko sam se nasitila, pa kako bih gladna bila!
Posle tog odgovora najstariji sin krojačev povede je kući. Kad je stigao i odveo kozu u tor (obor), otac ga pripita da li se koza dobro najela. On odgovori potvrdno, no otac se htede sam uveriti, pa siđe do obora i zapita kozu da li je sita.
– Od čega bih bila sita? U obor sad zađoh, a čitav dan polјem skitah i ni listić ne nađoh!
Stari krojač se grdno rasrdi. Odjuri u kuću i napade najstarijeg sina.
– Svoga oca lažeš, nitkove! E, sad ću ti pokazati! – i dohvati krojački rif sa police pa udri po momku i otera ga iz kuće.
Sutradan drugi sin izvede kozu na ispašu. Čitav dan provedoše u šumarku pokraj sela, gde beše brsta koliko se poželeti moglo. Uveče, pred povratak kući, mladić zapita kozu da li je sita.
Ona zameketa potvrdno:
– Toliko sam se nasitila pa kako bih gladna bila!
Mladić je povede kući i smesti u obor. Otac ga upita da li je nahranio kozu.
Sin odgovori da jeste. Otac u nameri da proveri, ne bude lenj pa ode do tora i zapita kozu da li se najela.
– Od čega bih bila sita? U obor sad zađoh , a čitav dan polјem skitah i ni listić ne nađoh!
Krojač pobesne i ode sinu.
– Tako mlad, a već lupež! Našao oca da laže! – i dohvati opet rif te izbi sina s njime i istera ga iz kuće.
Trećeg dana najmlađi sin odvede kozu da pase. Predveče je upita da li je dovolјno jela i ona odvrati:
– Toliko sam se nasitila, pa kako bih gladna bila! Otac ga je čekao pred oborom.
– No – upita ga kad vide da ovaj dolazi sa kozom – da li se koza nabrstila?
Sin klimnu glavom. Otac potom upita i kozu. A koza će po starom:
– Od čega bih bila sita? U obor sad zađoh, a čitav dan polјem skitah i ni listić ne nađoh!
– E, svi su ista bagra! – zaškrguta zubima krojač lјutito, pa dohvati rif i izbi najmlađeg sina i istera ga iz kuće kao i braću mu.
Pošto svu decu otera od sebe sutradan stari krojač sam morade odvesti kozu na ispašu. Izabra prostranu rudinu sa detelinom kraj gorske rečice. Računao je da će tu trava biti taze (sveža) i softana. Zatim pusti kozu da brsti sve do sutona. Kad je sunce već iščezavalo sa vidika, on je zapita:
– Draga životinjice da li si mi sita? Koza zameketa:
– Toliko sam se nasitila, pa kako bih gladna bila! Starac odreši uzicu kojom je kozu vezao za jednu jelu i zaputi se kući. Kada je kozu smestio u obor, on je još jednom zapita:
– Nu, sada si sigurno sita?
– Ali koza nastavi po svom:
– Od čega bih bila sita? U obor sad zađoh, a čitav dan polјem skitah i ni listić ne nađoh!
Krojač se zabezeknu i dokona da je sva tri sina oterao bez razloga. On dograbi bič i ošinu nezahvalnog stvora nekoliko puta. Koza kao sumanuta izjuri iz tora i pobeže.
Tako krojač ostade sam. Žarko je priželјkivao da mu sinovi vrate. Raspitivao se po selu o njima, ali niko ne znade da kaže kuda se dedoše.
Najstariji služio kod nekog stolara kao šegrt. Učio je marlјivo i radoznalo, a kad izuči zanat pokloni mu majstor stočić od čudnog drveta, naizgled sasvim prost, ali kad god bi mu rekao: “Stočiću, postavi se!” na njemu bi se odmah našao beli stolnjak, tanjir s nožem i vilјuškom i par činija pečenog i kuvanog mesa; uvek više nego što bi čovek mogao da pojede. Uz sve to tu bi se zadesila i velika čaša pitkog crnog vina, pa bi se čoveku brkovi razigrali od milošte i zadovolјstva.
Momak se zahvali svom gazdi i s poklonom pođe u svet. Putovao on tako posvud i kad god bi ožedneo ili poželeo jela samo kaže “Stočiću, postavi se!” i stočić bi odmah bio pun svakojakih đakonija.
Najzad on htedne da se vrati ocu i tako na putu u rodno selo zabasa u krajputašku gostionicu da bi počinuo i sačekao jutro da produži put.
U gostionici je par lјudi gulilo krompir pečen ispod sača kao skromnu večeru i mladi stolar ih pozva da budu njegovi gosti. On stavi čudotvorni stočić nasred kafane i zapovedi mu: „Stočiću, postavi se!“. stočić se mahom ispuni ićem i pićem i stolar ponudi prisutne da se posluže.
Gosti su se prepustili uživanju u jelu i pijuckanju vina i gozbi nije bilo kraja do pred zoru. Sve to je netremice pratio crnobradi, omaleni gostioničar. On reče sebi: „Dobro bi mi došao ovakav kuvar“ i odluči da ukrade čudotvorni stočić najstarijem krojačevom sinu. U ostavi, među starim gvožđem pronađe jedan zarđali stočić sličan onom čudotvornom. Dok je mladi stolar blaženo hrkao on se ušunja u njegovu sobu i zameni čarobni stočić za svoj obični. Mladić nije ništa primetio i u osvit nastavi put i ne pogledavši dobro stočić.
U podne je stigao ocu.
Stari krojač se kao malo dete obradovao sinu. Sin mu se pohvali da je izučio zanat kod dobrog majstora i kaza da je za nagradu dobio čudotvorni Stočić. Takođe dodade da je to što ima pravo blago i da on i otac više nikad neće biti siromašni dok je Stočić u njihovom posedu.
– Oče, vi samo pozovite svu rodbinu i prijatelјe, a ja ću se postarati da im priredim gozbu kakvu će dugo pamtiti.
Otac učini tako. Silan svet skupio se kod starog krojača u kući. Tada njegov najstariji sin stade nasred sobe i iznese Stočić, pa reče naglas : “Stočiću, postavi se!” Ali Stočić ne posluša. Mladić tek tad dobro osmotri Stočić i vide da je to običan gvozdeni Stočić, a ne njegov čarobni. Otac se izvini gostima i već sutra nastavi sa svojim krojačkim radom, kako bi se prehranio, a najstariji sin se zaposli kod stolara u selu kao pomoćnik.
Drugi sin je učio kod mlinara mlinarski zanat. Kad navrši godine stari mlinar mu na rastanku podari magarca i reče:
– Dajem ti ovu životinju. Ona nije obična, od posebne je sorte, niti vuče kola, niti nosi džakove.
– Koja mu je onda svrha? – radoznao je bio mladić.
– Sipa dukate! Kad god ti zatreba novaca, samo mu kaži „briklebrit“ i on će ti prosuti zlatnike i spreda i straga.
Mladić se zahvali gazdi i krete u svet. Čim bi mu zatrebalo para naložio bi svom magarcu da mu ih prospe, tako da je imao malo briga pod kapom nebeskom. Lutao on tako, lutao, pa mu najposle dođe na um da poseti oca. Na putu ka rodnom selu on svrati u isti gostionicu u kojoj je njegov brat ostao bez čudotvornog Stočića.
Kako mu je zafalilo novaca za prenoćište, mladić u staji reče svom magarcu „briklebrit“ i ovaj mu snese gomilu dukata.
Prepredeni gostioničar vide sve to, jer je škilјio kroz otvor u limu staje. On reši da ukrade dragocenog magarca od mladog mlinara.
Gost pošteno plati prenoćište i legne da spava. Gostioničar se noću ušunja u staju i magarca koji je snosio dukate zameni običnim magaretom. Sutra u zoru momak povede magarca kući da ga pokaže ocu ni ne pomislivši da to nije njegov zlatni magarac. Oko podne stigne ocu koji mu se neizmerno obradova.
– Kakav si zanat izučio, sine moj? – upita ga.
– Mlinarski, dragi oče – odvrati mladić i nastavi – kao dar stari mlinar mi je poklonio jednog magarca.
– Magarca – iznenadi se otac – ali ovde ih ima napretek, bilo bi bolјe da ti je dao kakvu dobru kozu.
– Ali to nije svakidašnji magarac. On nosi zlatnike. Pozovite sve rođake i on će ih obogatiti.
Otac beše sumnjičav, no ipak uradi po sinovlјevoj zamisli. Već sutra uveče u kući starog krojača iskupiše se najbliži rođaci. Mladi mlinar izađe pred njih s magarcem i reče mu: „briklebrit“, ali magarac poče samo da tužno njače i beči oči na okuplјene. Mladić uvide da je prevaren, a otac pocrvene od stida pred rodbinom. Krojač i njegov sin nastaviše živeti skromno otac šijući, a mladić ode na rabotu kod vodeničara u selu.
Najmlađi sin je učio najduže od svih, budući da je hteo postati strugar, a to je umetnički zanat. Braća su mu pisala kako su se vratila ocu i kako ih je rđavi gostioničar poharao na povratku.
Kada je strugar završio zanat i nakanio rastati se sa gazdom ovaj mu pokloni vreću i reče:
– U njoj je batina. Kad god te neko uvredi ili napadne ti samo kaži : „Napolјe batino!“. Tada će čvornovak iz vreće iskočiti i tako veselo zaigrati po leđima napasnika da će on moliti za milost. Prestaće da šiba tek onda kad ti naložiš: „U vreću, batino!“
Momak mu se zahvali i pođe. Kadgod bi imao neprilika on bi naređivao batini da iskoči iz vreće, tako da ga nijedan nasilnik ili plјačkaš na drumu nije uspeo napasti niti opelјešiti. Već umoran od lutanja po raznim predelima strugar najzad krene kući, ocu i braći.
Tako mladi stugar jedne noći stiže u gostionicu gde su njegova braća bila pokradena. Metnu svoju vreću na astal i poče glasno:
– Eto, čovek nađe svašta! Stočić što se sam prostire i zlatnog magarca, ali sve to je ništa u poređenju sa onim što ja imam u ovoj vreći.
Gostioničar je pažlјivo slušao i žudeo da dozna čega to tako dragocenog ima u vreći. Kada bejaše vreme počinku, strugar umesto jastuka stavi svoju vreću i zadrema. Misleći da gost uveliko spava gostioničar priđe vreći i poče je lagano vući ne bi li je izvukao ispod strugarove glave i podmetnuo drugu.
Ali, mladić tada viknu: – Napolјe, batino!
I čvornovak izlete iz vreće i zalete se voštiti gostioničara da se sve pušilo. Gostioničar stade zapomagati na sav glas, no što on više dreči to batina jače mlati.
Najposle će strugar: – Sada ćeš mi dati čudotvorni Stočić i zlatnog magarca ili batina neće prestati da bije.
– Jao, jao! – cijukao je gostioničar – sve ćy dati, samo nek prokleti đavo uđe nazad u vreću.
Strugar tada podviknu: ,,U vreću, batino!“ i batina se umiri.
Ujutro strugar sa Stočićem i zlatnim magarcem napusti gostionicu i već za podneva obre se na dverima očeve kuće. Stari krojač mu se zaradova i zapita šta je naučio u tuđini.
– Mili oče – odgovori sin – postao sam strugar.
– Lepo, lepo, a šta si doneo sa putovanja?
– Skupocenu stvar: čvornovak u vreći.
– Šta!!! – zaprepasti se otac – Batinu! Pa to možeš naći u svakom bagremiku.
– Ne ovakvu. Kad god ja kažem: „Napolјe batino!“ona iskoči iz vreće i stane mlatiti svakog ko mi misli zlo sve dok ja ne kažem: „U vreću batino!“
Pomoću nje sam povratio čudotvorni stočić, i zlatnog magarca koje je lupeški gostioničar oteo od moje braće. Neka sada dođu svi rođaci, nahranićemo ih i napojiti i buđelare im napuniti dukatima.
Stari krojač sakupi rođake po treći put, mada je bio sumnjičav u sinovlјeve reči.
Strugar razastre čohu, dovede zlatnog magarca i pozva svog brata mlinara.
Mlinar naredi magarcu: „briklebrit“ i zlatnici zaplјuštaše. Magarac nije stao sve dok svi prisutni nisu do vrha napunili džepove i novčanike.
Potom strugar donese Stočić i pozva brata stolara.
Stolar izgovori: “Stočiću, postavi se!” Stočić, se prostre i na njemu se zatekoše činije prepune raznovrsnog jestiva. Nastade takva gozba kakvu nije niko nikad video. Rodbina se služila do dockan Lica su sijala od veselјa i zadovolјstva. Krojač zamandali u kredenac šilo i konac, rif, peglu i živlјaše otada sa tri sina bezbrižno i lagodno.
