„Balkanski špijun” je jedna od najpoznatijih drama Dušana Kovačevića. Ujedno čini još jednu u nizu savremenih drama koje progovaraju o manama posleratnog srpskog društva, koje je oblikovao ideološki izopačen režim.
Drama Balkanski špijun govori upravo o jednom takvom stanju u državi. Kolektivna paranoja i ksenofobija koja je zavladala u društvu prikazana je kroz jedinstvenu ličnost – Iliju Čvorovića.
Drama počinje slično kao Nušićeve komedije, nadalje se razvija kao groteska, a završava se kao košmar od koga nas obuzimaju jeza i nemir. Posle nje čitaocu ne ostaje ništa drugo nego da se zapita pred važnim i velikim temama ljudske egzistencije.
U nastavku teskta sledi analiza Kovačevićeve drame Balksanski špijun.
O autoru
Dušan Kovačević jedan je od najznačajnijih dramskih pisaca savremene srpske književnosti. Njegov značaj potvrđuje i činjenica da su njegove drame najizvođenije na jugoslovenskom pozorišnom prostoru. U tom smislu, brojni kritičari porede ga sa Branislavom Nušićem. Ističe se da posle Nušića, Jovana Sterije Popovića i Aleksandra Popovića, nijedan dramski pisac nije tako duboko ponikao u psihologiju i dušu sprpskog palanačkog i malograđanskog polusveta, kao što je to Kovačević učinio.
Vrednost njegovih drama ogleda se u oštrim kritikama društva i ljudskih naravi. Takođe, razotkriva lažni porodični sklad i harmoniju, a na svetlost iznosi i sve posledice koje stvara ideološki izopačen režim. Inspirisan ovakvim idejama i Kovačević stil je jedinstven. Zato su njegove drame obojene oštrim crnim humorom, koji je neobičan, a pomalo i lucidan. U njima je i mnogo groteskinih elemenata, koji se ispoljavaju kroz ličnosti ludaka, primitivaca, fanatika, neostvarenih i propalih tipova. Uglavnom su i karakterene crte tih likova u padu – bivaju uništeni svojim ambicijama, ubeđenjima ili neostvarenom željom da budu bolji i čistiji nego što to zaista jesu.
Najpoznatije drame Dušana Kovačevića su: Maratinci trče počasni krug (1973), Radovan Treći (1974), Proleće u januaru (1978), Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću (1978), Limunacija (1979), Balkanski špijun (1983)…
Struktura drame „Balkanski špijun”
Balksanski špijun je drama u dva čina. Oni imaju jednak broj scena ( po pet ), koje su pritom i naslovljene. Naslovi scena dati su tematski (Podstanar, Ilijin prvi „radni” dan, Godišnji odmor…), te na osnovu njih imamo izvesno očekivanje šta će se u kojoj sceni dogoditi. Ukoliko se osvrnemo na likove u dramu, na samom početku oni su podeljeni na lica i ličnosti. Psihološki i etički, ličnost je akter dramske radnje za kojeg je karakteristična punoća i aktivitet. Dakle, ličnost je nosilac zbivanja u drami. Na primeru Balksanskog špijuna to će biti Ilija Čvorović. Ostali likovi su samo lica koja potpomažu boljem prikazu i delovanju glavne ličnosti. Oni zajedno čine pripadnike socijalnog miljea, čiji je zadatak opravdati postojeće mane u društvu. Lica su: Danica Čvorović (Ilijina supruga), Sonja Čovorović (Daničina i Ilijina kćerka), Đuro Čvorović (Ilijin brat blizanac) i Podstanar – Petar Markov Jakovljević (pariski krojač).
Vremenska okosnica odvijanja radnje je više od mesec dana, tačnije četrdeset i pet dana. Međutim, u drami se vremenski segmenti retko označavaju. Oni se uglavnom odnose na određeni deo dana, jer imaju drugu funkciju – da doprinesu preciznijem slikanju Ilijinog lika.
Ilija Čvorović – nosilac dramske radnje
Radnja počinje da se odvija po Ilijinom povratku iz policijske stanice, gde je bio pozvan na informativni razgovor. Budući da je Ilija služio kaznu na Golom otoku i da ima traume iz prošlosti, kod njega se javlja sumnja da je inspektor tek onako želeo da razgovara s njim. Zatim se javljaju panika i strah, zajedno sa željom da niko ne remeti njegov skorman i miran život. Okružen celom situacijom koja mu se dešava, a pritisnut gorkim sećanjima iz prošlosti, Ilija postaje paranoičan i počinje da misli kako je na razgovor pozvan zbog podstanara. Da situacija bude još realnija, inspektor će se informativno raspitati o čoveku koji živi u Ilijinom domu. Od tada kreću sve peripetije koje su nastale kao plog Ilijine paranoje.
On krivi ženu Danicu jer je ona primila nepoznatog čoveka da im bude podstanar. Zatim gaji velike sumnje jer je podstanar došao iz Pariza sa velikom sumom novca, jer je stalno u društvu nepoznatih ljudi, jer neprestano dolazi i odlazi iz kuće, jer pravi neke zamršene i sumnjive planove i tako dalje. Dakle, sve se to odvija u Ilijinoj glavi kao nekakva nerealna, a opasna priča. Cela priča podseća na Nušićevu komediju Sumnjivo lice, samo što je kod Kovačevića prisutno sumnjivo lice savremenog doba. On umišlja kako je njegov podstanar član nekakve organizovane kriminalne bande koja radi protiv države. U tome što živi baš kod njih, Ilija ne vidi nikakvu slučajnost, nego naprotiv, smišljen plan koji će omogućiti podstanaru da bolje i aktivnije deluje.
U celu sumanutu priču čije je detalje Ilija do tančina razvio, uvučena je i Ilijina porodica – Danica, Sonja i brat Đuro. Danica slepo podržava muža, brine se za njega i Sonju, ali ne uspeva da realno sagleda celu situaciju. Iako joj sve to deluje zamršeno, jedino što Danicu istinski preokupira jeste teška materijalna situacija u kojoj se nalazi njena porodica. U svakoj sceni ona je u istom položaju – sedi u kuhinji i ljušti krompir. Iako je Ilija gazda kuće i domaćinstva, Danica je ipak ona koja ima realno stanje svesti o tom domaćinstvu. Ona odlazi u kupovine i tako se suočava sa nestašicama i povaćanjem cena. Pošto ona brine kako da rasporedi novac njen lik najbolje prikazuje socijalnu i ekonomsku sliku tadašnjeg društva.
Radnja u drami dalje se razvija u pravcu Ilijinog angažovanja da otkrije šta podstanar krije. Takva delatnost zahtevala je puno vremena, ali i novca da samoprozvani „špijun” ima svu neophodnu opremu. Scene koje nose naslove Ilijin prvi „radni” dan i Godišnji odmor, ukazuju upravu na tu aktivnost koja mora imati jasan cilj i zadatak. Međutim, Ilija deluje prema nekom svom ličnom ubeđenju, ali i strahu. On je, dakle, spreman da zarad svojih paranoičnih pretpostavki uzme godišnji odmor i sasvim im se prepusti.
Aktivnosti koje preduzima su špijuniranje podstanara, raspitivanje o ljudima iz njegovog društva, preturanje po podstanarevim ličnim stvarima, kupovina skupocene opreme za špijuniranje, angažovanje brata… Ilija se čak ne dvoumi ni kada treba da upotrebi nezakonite načine da dođe do onoga što želi; nije mu strano ni nasilje, pretnje i psovke. Toliko daleko ide da „dokaze” do kojih je došao putem slajdova prikazuje i objašnjava Danici i Đuri uz nis pojedinosti koje su više njegovi stavovi nego istina.
Ilija je potpuno zanemario porodicu, isključio se iz svih drugih aktivnosti, a spreman je da zarad nekog neobjašnjivog cilja žrtvuje i svoje zdravlje. Poslednja scena u kojoj on ispituje i saslušava podstanara, značajna je po tome što u njoj vidimo da Ilija iako mu je pozlilo i jedva diše, ipak ne odustaje od svoje zamisli, već se jedva dokopava telefona da bi mogao da javi bratu Đuri da je podstanar pobegao.
Komično i groteskno u drami
Navedeno je već da su u drami Balkanski špijun prisutni i komični i groteskni elementi. Njih je najlakše tražiti u slikama prikaza društva, ali i u Ilijinom ponašanju. On je sam po sebi komičan, ali iza te komike krije se nešto drugo. Naime, reč je o ironičnoj komici čiji je zadatak da iskritikuje kako sistem moralnih i društvenih vrednosti, tako i političkog delovanja.
Ilija Čvorović je tip opsednut vlašću i agresivim delovanjima da se dođe do cilja. Ipak, on je groteskan u svom slepilu i raskoraku između onoga što je bio, što je sada i što istinski želi biti. Na trenutke je do suza smešan kada umišlja kako će ga podstanareva banda ubiti ili kada je do detalja razložio čime se podstanar sve može baviti. Međutim, nakon tog smeha možemo se zapitati i zašto je Ilija takav i šta se krija iza svih njegovih akcija. Naime, svoje lične fantazmagorije o stranim elementima i unutrašnjim neprijateljima, on ovaploćuje tako što vodi čitav jedan mali kućni rat staljinističkog tipa. Najgore u svemu jeste to što se ne obazire na posledice, te tako i strada.
