Početna U svetu knjiga Dečije priče Bela zastava – Rolf Beker

Bela zastava – Rolf Beker

317
0
PODELI
bela zastava

Sa prozora spavaće sobe, preko bašte, preko susednog rasadnika, preko ulice i praznih polјa, pogled je dosezao prilično daleko ka jugu. Od jutros se tamo videla jedna sićušna bela tačka koja se pomerala i znalo se da je to bila bela zastava koju je jedan inžinjer digao iznad topionice cinka. Amerikanci, koji su oklevajući išli napred, jer nisu želeli da žrtvuju nikoga više od svojih lјudi, zakasnili su jedan sat: jedna mala grupa SS-ovaca vratila se još jednom u već napušteno područje i ustrelila inžinjera. Hteli su da pomoću nekoliko pucnjeva obore i zastavu, ali su je promašili. Da se penju na kulu, nisu imali vremena. Žurno su uskočili ponovo u svoja vozila i odjurili odatle. Izveštaj o tome širio se od usta do usta, od komšiluka do komšiluka. Ljudi su zurili u pravcu male bele tačke koja se micala u vazduhu. Amerikanci su u međuvremenu zauzeli topionicu cinka. Neće proći još dugo pre nego što oni budu i ovde.

Gospodin F. stajao je kraj otvorenog prozora svoje spavaće sobe i promatrao belu zastavu na jugu. Nјegova supruga sedela je na ivici kreveta i podupirala glavu rukama. Gospodin F. mislio je u ovom trenutku na ono što je bilo iza njega. Oženio se 1931. godine. Od svojih prijatelјa je 1932. saznao da ga žena vara. Kada ju je pozvao da porazgovaraju, ona ga je opsovala i on je morao da uvidi da je već dve godine, koliko su se poznavali, imao pogrešnu sliku o njoj. Bio je pogođen i ismejan, ne toliko njenom prevarom koliko time što je podlegao samoobmani, te je razmišlјao o tome da se razvedu. Ali je nakon drugog razgovora ipak odustao od ove namere. Ostali su u braku. Gospodin F, koji je onda počeo da kao kompozitor gradi svoju karijeru komponujući muziku za igru i zabavu i dobio prve veće narudžbe od filmskih produkcija, pokušavao je u narednim nedelјama i mesecima da sebi objasni kako je moglo da dođe do njegove samoobmane, a to znači da je u stvari pokušavao sam sebi da dokaže da to baš nije bila obmana. Nadao se štaviše da njeno trenutno razočaranje može objasniti kao zabunu i tako spasiti samopoštovanje. Ali rastrežnjenje je došlo odjednom, nepoverenje je bilo živo i nije mu uspelo da ubedi sebe u to da je površnost njegove žene bila samo ženski hir, a njegova ozbilјnost nedostatak razumevanja. To nije pomoglo, on je postao i ostao ‒ dakako iz neiskustva ‒ prevareni, onaj koji je naseo, naposletku ismejan tom prevarom. Prvo se njegova sklonost pretvorila u mržnju, a onda se ipak odlučio na razvod. Ali njegova žena se usprotivila tome. Jedno vreme živeli su razdvojeni, u različitim gradovima. Ona se vratila kod svojih roditelјa, koji su držali jednu malu prodavnicu tekstila. Bilo je to 1933. ‒ ‒ ‒

‒ Oni će biti ovde za najviše sat vremena ‒ rekao je, ne sklanjajući pogled sa bele zastave. ‒ Tada će sve biti gotovo. Nema više bombi, nema sirena… To je nezamislivo.

Ona je podigla glavu i spustila ruke. Plakala je tiho, bez jecanja. Gledala je kruto u leđa svog muža, koji se nije pomerao.

‒ Nema više svastike ‒ rekao je ‒ to je jednostavno nezamislivo. Za nas je rat gotov.

‒ Valtere ‒ izgovorila je ona ‒ zašto se onda nisi razveo od mene? Volela bih da si to tada uradio.

Nije se okrenuo, nije se ni makao, samo je rekao: ‒ Onda verovatno ti sada ne bi bila živa. Morala bi da nosiš žutu zvezdu i oni bi te ubili, kao tvoje roditelјe.

‒ Da ‒ rekla je ona ‒ ali sada je sve to iza nas. Nikada nisam verovala, nikada nisam mogla ni da zamislim da je moguće da će to jednom delovati tako daleko.

‒ Često je bilo teško verovati u to ‒ rekao je on ‒ posebno oko četrdesete, četrdeset prve. Ponekad sam i sam čak verovao da će oni pobediti u ovom ratu.

‒ A sada ‒ reče ona ‒ sada bi trebalo da je sve gotovo, mislim… znaš na šta mislim!

On je ćutao. Gledao je tamo iza, samo nekoliko kilometara udalјenu, malu belu tačku koja se miče, onu koja je značila kraj, i mislio o početku, ne o onom iz 1939, već o onom ranijem. ‒ ‒ ‒

Tužna žena

Godine 1933, kada su nacionalsocijalisti došli na vlast, došlo je prvi put gospodinu F. do svesti to da mu je žena Jevrejka. Ubrzo potom poznanici su mu skrenuli pažnju na to da bi bolјe bilo da se razvede. Sada je to bilo tako jednostavno, trebalo je samo da on hoće. Ali on to nije želeo. Nјegova žena ćutala je. Rekao joj je da brak sa njim za nju znači zaštitu, a zapravo je ona značila njemu u narednim godinama, u kojima je njegova karijera, suprotno predviđanjima poznanika, išla uzlaznom putanjom, u onim godinama, tokom kojih su živeli jedno pored drugog. ‒ ‒ ‒

‒ Ti znaš ‒ rekla je ona ‒ da te onda nisam molila. Sećaš li se?

‒ Sećam se ‒ izgovori on.

‒ Zašto si to uradio?

‒ Misliš da je to bilo iz lјubavi? ‒ upita on.

‒ Ne, naravno da ne ‒ izusti ona ‒ naravno da si to uradio samo iz sažalјenja i jer si jednostavno previše pošten. Znam to.

‒ Ali ne veruješ.

‒ Naprotiv ‒ reče ona ‒ verujem. Iako sam te prevarila, iako me više nisi voleo, nisi hteo da se razvedeš. Zato što si znao da bih onda ja bila nezaštićena i verovatno osuđena na smrt. Zato što si jednostavno bio previše pošten. I ti si mrzeo naciste. Spasao si mi život. Znam: moram da ti budem zahvalna.

‒ Ne moraš ‒ odgovorio je on. ‒ To mi nije naškodilo. Ja sam uprkos svemu izgradio svoju karijeru.

‒ A zašto… ‒ oklevala je ona ‒ zašto nikada nisi… tokom svih ovih godina… sa nekom drugom ženom…

‒ Prestani da se nadaš ‒ odbrusi on ‒ ne volim ja tebe, mrzim te.

Ona naglo pade u stranu i zabi lice u jastuk. Plakala je.

‒ Valtere ‒ reče ‒ ali ja tebe ipak volim, volim te. ‒ ‒ ‒

Gospodin F. komponovao je muziku i za pojedine propagandne filmove. Nјegove melodije postajale su veoma brzo popularne. A njega su sve više cenili. Jake veze sa ministarstvom pomogle su mu nekoliko puta da se izvuče iz nevolјa sa tajnom državnom policijom. Pokušaji da ga prisile da se već jednom razvede od svoje žene Jevrejke još uvek nisu prestajali. Ali on se protivio. Tokom rata komponovao je scensku muziku za filmski žurnal[4]. ‒ ‒ ‒

‒ Da, prevarila sam te ‒ vrištala je ona iza njegovih leđa, a on se nije pomerao ‒ i morala sam da živim sa tobom dvanaest godina, pored tebe, bez tvoje lјubavi, ali uvek pored tebe, udata, ali bez muža…

‒ Mogla si da me prevariš opet ‒ rekao je on ‒ sada bih ionako bio ravnodušan.

‒ Ah, ti tačno znaš da je to bilo nemoguće. Za mene nije bilo prilike. Za mene, misli na to! Ali ti to znaš, i uvek si to znao. Bila sam zatvorena, zaroblјena. Nisam smela da se maknem. Morala sam da budem vesela, da ostanem neometano u ovoj kući. Dvanaest godina! Znaš li ti šta to znači? Za jednu ženu? To je za mene bio koncentracioni logor.

‒ To je hulјenje ‒ reče on ‒ to što govoriš je zlikovački.

‒ Bilo je to dovolјno za mene ‒ kaza ona ‒ za mene je bilo dovolјno.

‒ Nisam te voleo, koliko još puta treba to da ti kažem?

‒ Da, da, znam, samo sažalјenje, poštenje i čovečnost… O, Valtere, to je užasno.

‒ Šta je užasno?

‒ Ponekad razmišlјam: To je bila prava osveta ‒ možda si hteo samo da se osvetiš jer ti nisam bila verna. Pomisao na to je užasna.

‒ Šta ‒ uzviknu on ‒ spasio sam ti život ‒ život, draga moja Rut! ‒ a ti kažeš… To je dobro, to je stvarno dobro.

‒ Ne lјuti se na mene, Valtere ‒ rekla je ona ‒ pričam gluposti. Molim te, ne lјuti se. Ja te stvarno volim. Sada je rat gotov. Ne može li onda sve da bude dobro?

‒ Pogledaj, to je baš ono što ja tako mrzim ‒ poče on ‒ a ti ne možeš da prosto prestaneš sa tim: ti uveravaš u svoja osećanja, preklinješ i moliš, a onda uputiš neku opasku… Zatim lupiš nekoga time posred lica i u sledećem koraku se već kaješ, ali to jednostavno ne možeš da suzbiješ, moraš se odati. Tebi se ne može verovati.

‒ Valtere ‒ reče ona ‒ tako mi je žao, ali tu ne mogu ništa.

‒ Možda ‒ promrmlјa on ‒ da. Možda je to prosto ono jevrejsko u tebi. ‒ ‒ ‒

Gospodin F. bio je još 1933. rekao svojoj ženi da njihov brak od tada ima samo jednu svrhu, a to je da nju zaštiti od progona režima. Za sve ostalo osećao se kao da je razveden od nje. Dugo su i živeli odvojeno. On je često bio na putu, radio na filmovima u Berlinu i Minhenu, vraćao se i opet odlazio u inostranstvo. Samo su ponekad zajedno obedovali u njegovoj kući. Kada je rat počeo, 1939, rekao je gospodin F. svojoj ženi da će neposredno nakon pada režima koji je predstavlјao opasnost za nju potražiti razvod braka. ‒ ‒ ‒

‒ Bela zastava tamo pozadi ‒ reče on ‒ nije udalјena ni pet kilometara. Tamo su sada Amerikanci. Čim oni krenu dalјe, neće proći više od pola sata, a oni će biti ovde. Tada konačno možeš da odahneš. A ja ću već iz tih stopa poći da pokrenem postupak za razvod braka.

‒ Zar stvarno nisi zaboravio na to? ‒ izgovori ona tiho ‒ ti si u stvari svih dvanaest godina mislio na to i čekao taj trenutak?

‒ Da ‒ odgovori on.

‒ Kako je tako nešto moguće ‒ upita ona ‒ nisam verovala da to može biti. Za mene je sve to već postalo skoro nestvarno: da sam ja tebe prevarila i zašto, i tvoj ondašnji nagoveštaj da ćeš tražiti razvod čim ovo bude prošlo. Nisam verovala da je to stvarno moguće.

‒ Preračunala si se ‒ reče on.

‒ Ne misliš li da se možda varaš kad sada činiš nešto što si nameravao da uradiš pre tako mnogo vremena?

‒ Kada sam 1932. želeo da se razvedem od tebe ‒ kaza on ‒ bio sam nesiguran i delom sam još uvek zavisio od tebe. Ali sam tokom ovih dvanaest godina shvatio da te ne volim. Kako su mi oni razjasnili, ne volim to jevrejsko u tebi. Sada sam siguran. Ili možda misliš da bih mogao ovako da živim pored tebe kada bih te stvarno voleo?

Ćutala je. Sedela je na ivici kreveta tonući u sebe i ponovo pokrila lice rukama. On se okrenuo i bacio pogled na njenu glavu, na njenu ofarbanu kosu.

‒ Ne varaš li se ‒ reče on ‒ što misliš da me i sada voliš? Bila si dvanaest godina sama… možda je zbog toga. I zašto si me prevarila onda, prve godine našeg braka? Zato što si se razočarala u mene, zato što me već tada više nisi volela.

‒ Možda je to tačno ‒ prošapta ona u svoje dlanove ‒ tada sam bila glupa, površna. Ali tokom dvanaest godina naučila sam da te volim. Na drugi način. Zato što si me zaštitio, zato što si rizikovao svoj položaj, zato što si mrzeo naciste. I zato…

‒ I? ‒ upita on.

‒ I zato što nisi ‒ odgovori ona ‒ svih ovih godina… nikada sa nekom drugom ženom… zato što si mi ostao veran!

‒ O, Bože! ‒ uzviknu on i poče grčevito da se smeje. ‒ Šta sve nećeš reći! Šta sve nećeš umisliti!

‒ Ne ‒ reče ona ‒ znam, ne možeš me prevariti, ja to znam!

On se ponovo okrenu ka prozoru i zagleda se napolјe, ka jugu. ‒ Još samo pola sata ‒ rekao je ‒ i sve je gotovo, konačno.

Ona pogleda ponovo u njegova leđa. Da, mislila je, on je star. Ali ja sam mnogo, mnogo starija. Na primer, sada više ne mogu da postanem majka. Dvanaest godina…

‒ U pravu si ‒ reče ona tiho ‒ sada je sve konačno gotovo.

Gospodin F. je nije čuo, jer se već bio nagnuo preko prozora. Neko sa ulice ga je pozvao. Sada je video čoveka, bio je to jedan komšija.

‒ Šta je bilo? ‒ viknu on gledajući nadole.

‒ Amerikanci su već kod topionice cinka ‒ viknu čovek ‒ ako pogledate sada ka jugu, možete videti belu zastavu. Priča se da ju je digao jedan inžinjer. Nekoliko SS-ovaca se vratilo i ubilo ga, ali zastavu nisu uspeli da skinu sa krova.

‒ Da, znam ‒ rekao je gospodin F. ‒ već sam čuo.

‒ Sa vašeg prozora ‒ viknu čovek ‒ sigurno je da ste zastavu mogli baš dobro da vidite.

‒ Da ‒ reče gospodin F. ‒ vidim je.

‒ Moja procena je ‒ dodate čovek ‒ da će Amerikanci biti ovde za dvadesetak minuta.

‒ Hoće ‒ reče gospodin F.

Sa nemačkog prevela Sanja Stevanović

O priči

Priča Bela zastava (orig. Die weiße Fahne) iz antologije Deutsche Erzähler der Gegenwart  (štampana u Štutgartu 1979. godine) prevodi se na srpski jezik prvi put. Autor originalnog teksta Rolf Beker studirao je germanistiku i filozofiju, ali se ipak pronašao u novinarstvu, izdavačkoj delatnosti i književnosti. Piše najviše o ratnim godinama koje je preživeo. Osim brojnih priča napisao je i dva romana, nekoliko radio-drama i autobiografske crtice. Priča Bela zastava ujedno je i prvo delo ovog savremenog nemačkog autora koje se prevodi na srpski jezik. Veliku pomoć pri priređivanju ovog prevoda pružila je Branka Ognjanović, asistent na Departmanu za nemački jezik i književnost.

Izvor: kkfilfak.com

 

OSTAVITE ODGOVOR