Primer pismenog sastava na temu „Bili smo prijatelji“ za učenike osnove škole. Pismeni sastav koji je pred vama uklapa se u teme u kojima se opisuje drugarstvo i prijateljstvo.
Bili smo prijatelji
u četvrtom razredu imala sam mnogo drugara i drugarica, ali među njima, samo jednog, pravog prijatelјa. To je bio Milјan, koga smo zvali Miki. Sedeli smo zajedno u klupi, zajedno išli iz škole i, što je najvažnije, uvek jedno drugo razumeli.
Ja sam mnogo slušala o konjima kao o dobrim i lepim životinjama. Baka mi je pričala o konju Vihoru koga je deda, još dok je bio ždrebe, naučio da mu skače na rame. Kada je Vihor odrastao, nije zaboravio ono što ga je deda naučio: ko god uđe u štalu, Vihor mu je stavlјao prednje kopite na rame i radosno njištao. Ali, došli su dani kada je deda morao da proda Vihora. Baka još čuva jednu požutelu fotografiju na kojoj je on. Mama mi je pričala i o Bandiki, divnom i plemenitom konju, koji je bio pravi lepotan. I još mnogo, mnogo konja sam upoznala kroz bakine i mamine priče.
Oduvek sam želela da imam svog konja. I što sam bila starija, ta želјa u meni je sve više rasla. Ponekad zamišlјam crnog konja sa belom zvezdom na čelu i dugom sjajnom grivom, kako trči kroz svežu travu, a iza njega se vidi zalazak sunca. On se zatim polako saginje i pije vodu iz reke dok mu griva leprša na vetru. Ali to su samo snovi. Kada sam jednom rekla pred roditelјima da želim crnog konja sa belom zvezdom na čelu, oni me nisu razumeli. Odmah su me obasuli pitanjima: „Šta bi ti sa konjem? Šta će tebi konj?“ Objasnila sam da ja time nisam htela da kažem da oni meni treba da kupe konja. Ali oni mi nisu dozvolјavali ni da naglas razmišlјam. Tako sam želјu poverila Milјanu. Znala sam da će me on razumeti, a tako je zaista i bilo.
Ali, on mi nije mogao nabaviti konja. Zato se dosetio nečeg što me je moglo bar malo utešiti. Crtao mi je konje. Ja sam samo govorila kakvog želim i gde da se nalazi. Donosio je i pokazivao mi slike konja, pričao mi je sve što je znao o njima i to nas je nekako još više zbližilo. Postali smo veoma bliski prijatelјi.
Završio se četvrti razred i naše se odelјenje razdvojilo. Sada više nema ko da mi crta konje. Ali Milјanove crteže nikada neću zaboraviti, ostaće mi kao divna uspomena.
Rad je objavljenu časopisu “Neven” 1986. godine
Autor: Maša Dubljević V1, OŠ “Isa Bajić” Kula
