Početna U svetu knjiga Dečije priče Božićne priče za decu #1 – Dukat (Milica Janković)

Božićne priče za decu #1 – Dukat (Milica Janković)

91
0
PODELI

Davno je to bilo. Bio je Božić. Dunav se zaledio tako čvrsto da su sanke i kola išli preko njega. Izgledalo je kao da je cela reka postala jedan veliki most: Naša mala varoš se obukla u debelu belu bundu i izgledala vesela kao jagnje. Pucale su prangije. Sneg je škripao, svet se vraćao iz crkve, i osećao se miris pečenih prasića.

Majka pazi na česnicu da ne izgori. Ima i kolača. Na Božić je sve lepo. Ali od svega najviše vredi česnica.

Kad pomislim da mogu dobiti novčić, srce mi zadrhti od radosti; a kad pomislim da ga svakako neću dobiti ja, moja se radost nekako pokunji i svene i pretvori u žalost. I tako neprestano traje uzbuđenje radosti i sumnje. Ah, kako to podne sporo dolazi!

Mi stavlјamo u česnicu dinar, a kod moje tetke koja stanuje preko puta, stavlјaju dukat. Teča je bogat trgovac, a mi smo siroti. Osim toga, takav je običaj bio u tečinoj kući od starina, pa tetka nije htela da ga menja. Zamislite dukat! Blago onome ko ga dobije.

Gotova česnica, sestra postavlјa sto, majka seče prase kome pečena korica sve krcka. Taman smo hteli da sednemo za sto i ja sam   usrdno molila Boga da dobijem blagoslovenu paru – kad dođe Bora, moj brat od tetke, i reče mi da me teča i tetka pozivaju da ručam kod njih. Otišla sam sa majčinim dopuštenjem.

Moja sestra od tetke je bila negde daleko u internatu i teča mi je ponudio da sednem na njeno mesto. Ustali smo, očitali molitvu i onda je tetka izlomila česnicu. Bora je uobrazio da će on dobiti paru. Bio je veseo i uznemiren. Meni je tada bilo osam godina, a on nije ni punu godinu bio stariji od mene.

Pažlјivo smo zagledali u svaki odlomlјen komad, da ne viri iz koga dukat. Bora izlomi celo svoje parče i nije verovao da nema u njemu. Zato ga još i sasvim izdrobi u tanjiru i – napravi kiselo lice. Seti se posle da pregleda i sejino parče, ali ni u njemu ne nađe. Ja sam se zbunila i uzbudila, čini mi se da sam već počela da se nadam. Prelomila sam komad na dva dela i pogledala da li je našao neko drugi. Niko se ne javlјa. Nema ni u bebinom parčetu. Onda meni zadrhta srce od radosne nade i u isti mah pomislih da se dukat možda rastopio ili ga je dobila kuvarica.

Dok su oni pregledali ostale komade, Ja sam kašikom polako dubila sredinu svoga parčeta.

Odjednom – ah! – zablista celom svojom okruglinom žuti, sjajan, oriban dukat i ja kliknuh:

– Evo ga!
– Bravo! – reče tetka.

Jeste, nisam se prevarila. Izvadih ga, stavih na beli stolјnjak. To je dukat, moj rođeni dukat, poklonio mi ga je Bog, doneo mi ga je mali Hristos. Kako je lep! Ništa na svetu nije lepše od njega. Pomislih šta sve mogu da kupim za njega, ali se brzo pokajah. Ne, ne, ništa neću da kupim, hoću da ga čuvam, uvek, uvek, dok ne porastem, dok ne ostarim, čak do smrti. Toliko ga volim i toliko sam zahvalna.

Bora je prvo bio razočaran, ali kada je dobio nogu od praseta i rep pride, a ja samo nogu, to ga je sasvim utešilo. A kada smo isekli tortu, onda smo tako uživali da bih ja možda i zaboravila dukat, da je bio dinar.

Posle podne, pošto smo otpevali Roždestvo, poigrali smo se malo. Išli smo i na Dunav i gledali klizače na ledu. Do tada tako nešto nisam videla. To je bilo tako lepo, da ni malo nisam osećala zimu iako me je majka kasnije izgrdila jer ne vodim računa o svom zdravlјu. Toliko je bila zanimlјiva ta slika: sleđena reka tvrda kao zemlјa i sva pokrivena debelim snegom tako da se nije videlo gde se završava reka i počinje obala. I preko te bele ravnice jure sanke i zveckaju praporci na konjima dok vesela družina pocikuje. U dalјini vidim samo belo brdo koje kao da se popelo na belo nebo po kome je sigurno noćas sišao Bog na zemlјu i blagoslovio nas, pa nam je sad svima tako lepo.

Duhovnu radost Božićnih praznika i sjedinjenja sa Hristom kroz pričešće doživlјavala sam još mnogo godina. Uspomene na ovu neprolaznu radost žive zauvek u meni, one su svete i svetle kao praznici Hristovog Rođenja.

 

OSTAVITE ODGOVOR