Išao putnik noću, kad ugleda da se daleko preko polјa miče omalena kuća kao da se vozi na točkovima. On ne poverova svojim očima, nego polako, valјda da je ne bi uplašio, krijući se od drveta do drveta, dođe joj sasvim blizu. I zbilјa, oči ga nisu varale: kuća je klizila polјem, mada se točkovi nisu videli, niti se primećivalo da je ko vuče. Prozori su bili zatvoreni te se nije moglo zaviriti unutra, ali je putnik po dimu koji se iz dimnjaka dizao naslutio da u njoj ima nekoga. Pred kućom je bio prazan trem i radoznali čovek skoči na njega kao u tramvaj i sede na klupu. Kako je vrlo umoran bio, reče sam sebi zadovolјno: – E, sad je divota! Provozaću se besplatno na kući, pa ma i ne išla u moje selo.
A kuća je išla sad brže, sad sporije. Kad bi naišla voda, ona bi zaplovila njome kao lađa. Uz brdo se pela lakše od zupčaste železnice, a polјem je klizila brže nego sanke po snegu. „Ne nose je valјda đavoli“, pomisli sujeverni putnik pokajavši se što se popeo na trem.
Tada ču u kući neko zveckanje kao da zvoni hilјadu srebrnih praporaca. „Moraću da provirim unutra, pa šta bilo“, reši se on i pokuša da nađe kakvu pukotinu kroz koju bi mogao videti šta se zbiva u kući, iza zidova. Kako nije nijedne mogao naći, polako na prstima priđe prozoru i odškrinu spolјno drveno krilo. U sobi je svetlelo kao da se samo sunce u nju nastanilo, te putniku nekoliko časaka zaseniše oči. Potom ugleda nasred sobe neko biće nalik na pajaca i veliko kao najveći čovek. Umesto šaka je imalo na svakoj ruci po srebrni kotur, umesto stopala na svakoj nozi mala kolica, a odelo mu je bilo pokriveno raznobojnim praporcima koji su pri najmanjem pokretu zvonili. Na glavi mu je bila kapa kao i u ostalih pajaca, samo je imala na vrhu dva mala krila kao vetrenjače, te su pri svakom zamahu vetra treperila i okretala se. To čudnovato biće bilo je okruženo nekolicinom manjih, sebi sličnih stvorova, odevenih kao i ono. U času kada je putnik provirio, klizali su na svojim kolicima kroz sobu i plјeskali rukama.
– Da li su lјudi ili kakvi čarobnjaci! – ote se putniku glasan uzvik kad sve to vide.
Istog trenutka veliki pajac zastade a sa njime i ostali.
– U našoj kući se krije neki stranac – reče on. – Odmah je navite da još brže pođe, kako ne bi mogao iskočiti.
Putniku se odsekoše noge kad to ču. Sad nije imao kud, bežati se nije moglo jer je kuća pojurila kao strela. Zato se šćućuri na klupi trema očekujući svoju sudbinu. Učas se stvori pred njim veliki pajac pa plјesnuvši koturima upita ga: – Ko si ti i otkud u mome dvorcu?
Tek sad primeti putnik da ni glas u tog čudnog stvorenja nije kao u drugh lјudi, već kao u lutaka koje govore kad se naviju. To ga još više zbuni pa mucajući odgovori: – Ja sam siromašan putnik. Vraćajući se u svoje selo, spazio sam kuću gde ide polјem pa kako nikad u životu nisam tako nešto video, popeo sam se da izbliže razgledam i da se malo provozam.
Veliki pajac se odobrovolјi i nasmeja se smehom koji je zvonio kao bezbroj srebrnih praporaca.
– Vi siroti lјudi svemu se čudite, – reče on, -a kod nas je to sasvim obična stvar.
– A ko si ti? – usudi se putnik da upita. – Nikad nisam video takvog čoveka.
– Ja sam car igračaka! – zazvoni odgovor. – Bio sam sa svojom pratnjom u šetnji i, kao što vidiš, nisam morao da se maknem iz svog dvorca, samo ga navijem, a on ide kud mi je volјa.
Rekavši to, car igračaka plјesnu putnika po plećima svojom metalnom šakom i dodade:
– Ako hoćeš, možeš poći meni u goste, da vidiš moju zemlјu i moj narod.
Videći da je car igračaka vrlo blagorodno stvorenje, putnik odmah pristade. Onda car zapovedi svojoj pratnji da još bolјe navije dvorac, te on polete munjevito kroz šume i livade, preko voda i planina. Najzad posle duge vožnje, u zoru, car i njegova pratnja radosno objave:
– Stigli smo u domovinu igračaka. Pođimo u vrt gde carica čeka.
Putnik sad pažlјivije pogleda oko sebe i zadivi se još više nego kad je ugledao pokretnu kuću. Polјem su pasla stada načinjena od metala ili sukna. Svici su bili nalik na sićušne džepne lampe. Drveće je isto tako bilo veštačko, izrezano od hartije kao u pozorištu. Ptice se čule u letu kao da kruže aeroplani. Je-ževe su predstavlјala mala klupka načičkana čiodama. Trava je dolinom bila od svile i konca a bubice šarene đinđuve. Planinu su prikazivale gomile železa ili kreča. Na samom nebu u domovini igračaka svetlile su veštačke zvezde izrezane od srebra, bisera i zlata. Narod u toj zemlјi bile su sve same lutke i pajaci, a domovi su im se kretali kao i carev dvorac. Car odvede putnika u vrt, gde je čekala carica, najlepša lutka na svetu. Ona je kao i veliki pajac, car, mogla da govori i da se kreće, a lice joj je bilo providno i blistavo, slično kristalu. Ona zamoli putnika da se prošeta s njome kroz vrt i pokaza mu svoje omilјeno cveće, ruže od ćilibara i karanfile čije su krunične liske bile koralne.
Najzad car reče putniku: – Stanovaćeš u malome dvorcu kraj moga, a ako ti se prohte da šetaš, samo ga navi, i on će te odvesti kuda želiš.
Proživeo je tu putnik tri dana i raznih čuda se nagledao, ali kako nije mogao jesti jela kojima se lutke hrane, poče ga moriti glad i zažele da se vrati kući. Pri polasku mu car i carica dozvole da uzme koliko god hoće igračaka za svoju decu, samo mu reknu: – Nipošto ne smeš pričati ni svojoj ni tuđoj deci kako se dolazi u našu zemlјu, jer bi ona onda pojurila ovamo i porobila nam sav narod.
Putnik obeća da neće nikom pričati, a zatim pođe oko carevog dvorca da skuplјa igračke za svoju decu, i natrpa ih punu torbu: kućicu koja sama hoda, puža što svaki čas pušta i uvlači rogove, raka od korala, suknenu kravicu koja daje mleko, lutku što zna da govori tri jezika, pajaca koji izvodi najopasnije cirkuske vežbe i vazdan još nekih mrtvih stvarčica što umeju da skaču, lete, plivaju, trče kao da su žive. Car mu još sam pokloni mesec – igračku. To je bila srebrna ploča koja je noću mogla da pravi mesečinu bar u tri sela. A carica ga obdari lјulјaškom na kojoj je jedna lutka sedela a druga je iz sve snage uzbacivala pod oblake – igračke načinjene od pamuka. Posle ovoga ga je neki pajac otpratio na putujućoj kućici do granice.
Kod kuće su deca raspitivala putnika gde je našao toliko lepih igračaka i on im je sve po redu ispričao, ne pominjući nikako gde se ta zemlјa nalazi.
Meni je to samo jednom poverio, ali me je molio da ne odam tajnu, pa ne smem da vam je kažem.
super je bajka ali malo duga