Početna Škola Analiza lika Analiza drame Čekajući Godoa, S. Beketa

Analiza drame Čekajući Godoa, S. Beketa

837
0
PODELI
Čekajući Godoa
S. Beket

Pred vama se nalazi analiza drame Čekajući Godoa, jednog od najpoznatijih modernih evropskih književnika – Semjuela Beketa. U analizi drame Čekajući Godoa, koja je pred vama, obrađena je struktura same drame, sa temom, motivima, likovima i idejom, uz osvrt na karakteristične pojedinosti koje ovu dramu čine neobičnom i pomeraju je sa osnova tradicionalne drame.

Naša preporuka je da dramu Čekajući Godoa pročitate, doživite na svoj način i date svoju interpretaciju.

Antidrama ili drama apsurda – šta je to?

Beketova drama Čekajući Godoa predstavlja najbolji primer tzv. antidrame ili drame apsurda. Pravo značenje i specifičnost ovakve vrste drame treba tražiti u njenoj strukturi, koja je napustila osnove i model tradicionalne drame. Antidrama nema radnju niti u njoj dramski junaci čine nešto što bi izazvalo konflikt i dovelo do zapleta. U ovoj drami situacije koje se smenjuju su apsurdne, kao i likovi koji su nosioci istih. Dakle, apsurdnost kao jedna od najvažnijih odlika ove drame, ukazuje na sve što je besmisleno i jednostavno nema nikakvu poentu i značenje. Kako je odsutno dramsko zbivanje, ni zapleti ni raspleti takođe ne postoje u ovakvoj drami. Pritom, nema ni psihološke karakterizacije likova; njihov opis je sveden, uz naznačene bitne pojedinosti i prikazani su u određenoj životnoj situaciji koju oni sami nisu mogli da izaberu, na koju ne mogu da utiču i koja je krajnje apsurdna.

Tema apsurda bila je veoma zanimljiva podjednako u filozofiji kao i u književnosti, a to govori i činjenica da se i Kafka u svom romanu Proces takođe bavio apsurdnim zbivanjima, ali i Kami u svom Strancu.

O temi i radnji drame Čekajući Godoa

Glavna tema ove drame je iščekivanje. Na pozornici su postavljena dva čoveka, koja podsećaju na prave marionete. Njihovo iščekivanje umesto da ukaže na neku aktivnost, donosi pravu statičnost, te oni deluju kao neke mehanizovane ličnosti, nesvesne svog ponašanja, koje ne samo da mehanički reaguju na ono što ih okružuje, nego izgledaju kao prave lutke prepuštene sudbini. Iščekivanje se ne završava nekim dobitkom, uspehom, nagradom, ali je ipak puno nade i ne prestaje ni onda kada se jave sumnje u to da onoga koga očekuju neće doći.

U drami Čekajući Godoa nema radnje kakva postoji u klasičnoj drami, ali ipak postoji jedinstvena dramaska situacija koja se identično ponavlja u oba čina. U strukturnom smislu deluje kao da su činovi isti, da nema velike razlike, pogotovo jer se u oba čina pojavljuju isti likovi: Vladimir, Estrogon, Poco, Liki i dečak. Ipak, ima izvesnih razlika u suštinskom smislu. U drugom činu Poco i Liki će se pojaviti kao slep i gluvonem spoj, a jedan novi list na grani drveta koje se nalazi u polju gde se zbiva radnja, zatreperiće.

Beket ovime ukazuje da se stvari samo prividno menjaju, ali da je njihova suština ista – zauvek će postojati određeni odnos gospodara i sluge, tj. nadređenog i podređenog, a list na grani je izrastao da bi posle nekog vremena opao.

Kompozicija drame koja pokazuje mehaničko ponavljanje situacija u oba čina, trebalo bi da istakne Beketovo sugerisanje da se stvari u istoriji isto tako mehanički ponavljaju i samo se prividno nešto menja, a zapravo se sve u istom ili sličnom obliku ponavlja.

Likovi u drami

Čitajući dramu Čekajući Godoa, primetićemo da u njoj nema puno likova. I oni koji su naznačeni, pojaviće se u oba čina. To su Vladimir (Didi), Estrogon (Gogo), Poco, Liki i dečak. Najznačajnija su nam prva dvojica, jer njihovo (ne)delanje ukazuje i na cilj koji oni imaju – dolazak Godoa. Naime, ovo  nisu apstraktni predstavnici čovečanstva, već konkretne ličnosti, karakteri iz građanske drame, građani koji su ostali bez svoje društvene uloge. Beket pažljivo i cinično bira ono što je njihovim junacima ostalo od života: cipela koja žulja, smrad nogu, smrad iz usta, bolesni bubrezi…To su junaci koji se približavaju svom kraju i ono što na pozornici vidimo je u stvari je čekanje tog kraja.

Njihove ličnosti izražene su tako da zapravo ne znaju koga čekaju, jer Godoa zbog koga su tu, oni nikada nisu videli. To pokazuje scena kada Vladimir pomisli da je Poco u stvari Godo. Dakle, oni ne znaju kako Godo izgleda, ne znaju kada će tačno doći, ali žive u nadi da će ipak doći. Za to vreme, pokušavaju da iščekivanje upotpune na razne načine. Jedan od njih je igranje besmislene igre šeširom, ili smišljanje načina kako da se ubiju. U Pocovom i Likijevom društvu vreme im takođe brže prolazi.

Čekajući Godoa
Dramski likovi (Vladimir i Estrogon)

Čekanje – osnovna dramska situacija

Ako Vladimir i Estrogon čekaju Godoa, zapitaćemo se ko je u stvari taj tajanstveni Godo. Takođe ćemo pokušati da ga zamislimo, ali najviše od svega će nas interesovati šta će njegov dolazak promeniti. Vidimo da naši dramski junaci veruju u njegovu moć i zato ne odustaju.

Oni čekaju. Čekanje kao nekakva prazna radnja, odsustvo bilo kakve radnje, nateraće nas na razmišljanje vredi li uopšte čekati. Poražavajuća je činjenica da čekanje troši naše vreme i da tako prolazi život. Razultat čekanja može biti to nešto što nas je nateralo da čekamo, ali može biti i kajanje, jer je život prošao, a ništa nismo dobili.

Kako onda to nemaju na umu Vladimir i Estrogon?

– Njihov cilj je drugačiji. Naime, oni su istrošene, ostarele ljudske figure koje više nemaju elana, želje niti motivcije za nešto novo u budućnosti. Ni oni sami ne znaju šta čekaju od tajanstvenog Godoa, ali mi to možemo samo naslutiti.

Ako uzmemo u obzir da reč Godo na engleskom zvuči kao Bog, onda se njihovo čekanje može tumačiti kao čekanje pomoći, spasenja koje dolazi od Boga. Ipak, neka tumačenja ukazuju da je čekanje Godoa, u stvari čekanje drugog Isusovom dolaska i spasenje, znači, Vladimir i Estrogon čekaju da se njihov život završi. S druge strane, čekanje Godoa prema nekim drugim tumačenjima nije nužno čekanje Boga, već sve ono od čega se može očekivati bilo kakvo spasenje i isceljenje, a ono ne dolazi i nikada neće doći.

Elementi komičnog u drami

U drami Čekajući Godoa, komični elementi sadržani su već u samoj zamisli dvojice skitnica koji svakodnevno dolaze na isto mesto i očekuju sastanak sa osobom koju ne poznaju, a do tog sastanka ne dolazi. Ipak, oni ne odustaju. Ponavljanje nerazumne radnje, praćene nizom komičnih sitnica kojima oni gledaju da prekrate svoje vreme, nateraće nas na razmišljanje da li su oni (Vladimir i Estrogon) psihički zdravi.

Smešno je i to što naši junaci na trenutke kao da zaboravljaju ko su, te se odazivaju na imena Katul ili Albert. U susretu sa Pocom, Vladimir pomišlja kako je to Godo, a još smešnije je što Estrogon na trenutke i zaboravlja šta i koga čeka.

Dijalozi Vladimira i Estrogona koji su puni replika i koji se čine tako besmislenim, takođe su na trenutke komični. Obiluju malim verbalnim nesporazumima, igrama reči, protivrečenju jedno drugome, uzajamnim psovanjem.

Pitanje čovekove egzistencija

Čitaocima je smešno čekanje Vladimira i Estrogona. Ono je nejasno, nemotivisano i zasnovano na banalnim sitncama i situacijama. Valja, ipak, sagledati njhovo čekanje na drugi, filozofski način.

Čekajući Godoa

Na primer, svaki čovek je bio u prilici da čvrsto veruje da će mu se nešto ostvariti, a to se nikada nije desilo. Tako je njegovo čekanje i nadanje tog nečeg ili čekanje nekog, bilo krajnje uzaludno. Međutim, čovek živi sa činjenicom da nije sve uvek u njegovoj moći i ma koliko čekao, trudio se i radio, to na kraju nema nikakvog smisla. A nema smisla jer će čovek svakako jednog dana umreti. Dakle, sve je apsurdno, besmisleno u životu, ali čovek ipak živi i to nezavisno od činjenice da ga jednog dana čeka smrt. U filozofiji egzistencijalizma, najveća apsurdnost je upravo u tome – čovek iščekuje novi dan, a on ga približava smrti.

 

OSTAVITE ODGOVOR