Glavni zadatak škole je priprema za život. Različiti predmeti koji se izučavaju tokom školovanja samo su sredstva za postizanje te svrhe. Ranije se mislilo da u školi deca treba da nauče da čitaju, pišu, računaju i nauče napamet neke važne činjenice o svetu. Primer za to je priča nekog starog učitelja koji je kako kaže morao u svoje vreme napamet naučiti definiciju predloga koja je glasila ovako: „Predlog je reč koja obično ima neko značenje mesta, pravca, vremena ili neku drugu apstraktnu vezu, upotrebljava se da poveže imenicu ili zamenicu, u pridevskom ili priloškom smislu, sa nekom drugom reči.“ Naučivši ovu krlo komplikovanu definiciju napamet, on bukvalno nije naučio ništa. Naučiti je moguće samo ono što se razume.
Osnovni zadaci škole
Jedan od zadataka škole je da predmete koja deca izučavaju učini zanimljivim i pristupačnijim tako da deca žele da nauče i zapamte.Učenjem iz knjiga ili diktiranjem gradiva, malo se može postići. Mnogo se bolje uči ako se deci približi gradivo, kroz neke praktične primere i vežbe. Recimo ako deca rukovode „školskom prodavnicom“ , mogu naučiti da računaju za svega nekoliko dana, a neuporedivo brže nego kada bi učili iz knjiga i hladnih brojki.
Nema nikakve koristi od velikog znanja ako čovek nije srećan, ako ne ume sa ljudima, i ne može da radi posao koji voli. Na svetu ne postoje dva ista čoveka, dva ista deteta i dva ista karaktera. Svi mi se razlikujemo, imamo vrline, mane, slabosti. Učitelj bi tebao bar da pokuša da shvati svako dete, da mu pomogne da svlada sve slabosti i razvije ga u celovitu osobu.
Detetu koje nema samopozdanja, treba pružiti priliku da uspe. Dete koje se pravi važno treba da nauči kako se priznanje za kojim žudi stiče dobrim radom.
Detetu koje ne zna kako se stiču prijatelji, treba pomoći da postane društveno, socijalizovati ga u društvo.
U detetu koje je previše lanjo treba otkriti za šta ima smisla.
Škola, učitelji, nastavnici, profesori mogu vrlo malo učiniti šablonskim programom u kome je predviđeno da su sva deca jednaka ili slična. Nešto što je dobro za prosečno, dobro prilagođeno dete, suviše je dosadno za inteligentno dete, a previše brzo za svoro itd.
Kako se školski rad može učiniti zanimljivim
Ako je u pitanju stvarna i zanimljiva tema, ne nešto apstraktno i daleko, deca bukvalno mogu naučiti sve moguće predmete. Jedna tema, mnogo predmeta! Uzmimo na primer, Indijance. Što deca više znaju o Indijancima, želeće još. Kroz jednu zanimljivu priču o tom narodu, deca mogu naučiti, gde i kako su živeli, kako su računali, šta su upotrebljavali kao novac. Naučiće da Geografija nisu samo tačke na mapi, nego mesta gde su Indijaci živeli i putovali i kako se život u ravnicama, razlikovao od onog u šumama.U prirodnim naukama deca mogu praviti boje od bilja, bojiti njima platno ili gajiti kukuruz. Mogu da prave strele i lukove i indijansku nošnju na način na koji su ih i oni izrađivali.
Neki ljudi smatraju da školski rad ne treba da bude zanimljiv, je dete treba da nauči da radi ono što je neprijatno i teško. Ali ako razmislite o uspešnim ljudima iz vašeg okruženja shvatićete da su to ljudi koji vole svoj posao.Naravno da je svaki posao naporan ali se svaki napor savlada kada je u vezi sa onim što u njemu očarava. Ni jedan posao nije težak ako ispunjava. Moguće je, a istorija je to i pokazala da su neki izrazito loši đaci, na kraju kada dodirnu ono što ih ispunjava, postali veliki umovi. Učitelji u školama moraju u svakom detetu probuditi samodisciplinu kako bi ono postalo korisna odrasla osoba. Ali takođe moraju znati da se samodisciplina ne može nametnuti, da se ona budi iznutra i to na način da dete shvati svrhu svog rada i učenja.
“Tragično je kako deca, čim pođu u školu, izgube čistotu i vedrinu individualnog saznanja, doživljaja i smisao autentične interpretacije.Škola i praktičan život nameću im šablone i dogme, deca umesto radosti doživljaja prihvataju rutinsko prepoznavanje golih funkcija stvari i pojava.” – Dušan Radović
