Početna Škola Analiza lika “Čiča Gorio” – prepričano delo + analiza likova

“Čiča Gorio” – prepričano delo + analiza likova

133
0
PODELI
Onore de Balzak

Roman „Čiča Gorio” čini jedno on najpoznatijih dela Onora de Balzaka, a ujedno i čitavog realizma svetske književnosti. Najveća ambicija pisca bila je da predstavi istoriju svog doba i svog društva, čiji se različiti slojevi u ovom romanu ukrštaju, dajući različite profile lјudi sa svojim teškim i specifičkim sudbinama.

Balzak je ovaj roman pisao od kraja septembra 1834. do januara 1835, a radnja  je smeštena u doba restauracije, odnosno u periodu od kraja 1819. do početka 1820. godine, kada dolazi do obnove monarhije, kada se nakon Napoleona burbonska dinastija, svrgunta 1729. u Francuskoj revoluciji, vraća na vlast.

“Čiča Gorio” – karakterizacija likova

Balzak pažlјivo daje karakterizaciju svojih likova, uvek ističući poneku dominantnu osobinu, više strast svojih likova. Kod čiča Goria je to velika i bezuslovna lјubav prema svojim kćerkama, Anastaziji i Delfini, koja će ga sasvim sigurno odvesti u propast. Ljubav oca prema kćerkama koje nisu umele da cene i vrednuju žrtvovanje i brigu koju im je pružao otac, koje su ga ostavile onda kada je ostao sam, bez igde ičega, u najvećoj bedi, koje nisu marile ni onda kada se razboleo i koje nisu našle vremena da prisustvuju očevoj sahrani, jeste glavna tema ovog romana.

Priča o jednom društvu

Priča koja prati čiča Goria govori ujedno o raspadu sistema vrednosti, težnji lјudi za nečim što samo prividno sija i izgleda lepo, žrtvovanju porodice zarad balova, svečanosti, ugleda i raskoša, do koga se izuzetno teško dolazi, i koji uporno izmiče, nestaje i bledi.

Ovo nije priča samo o ocu koji gubi svoju decu time što im bezuslovno daje i udovolјava, već je i priča o društvu iz različitih staleža, gde oni koji nemaju ništa maštaju da se uzdignu, a oni koji imaju sve žive prazne i lažne živote. Stoga se priča razvija u dva plana: individualni i opšti. Individualni plan prati dve sudbine.

Tužna sudbina čiča Goria

Jedna je teška i tužna sudbina čoveka po kome je roman poneo naslov. To je čiča Gorio, ostareli fabrikant rezanaca, koji se obogatio za vreme revolucije, tako što je prodavao brašno mnogo skuplјe nego što ga je kupovao. Nakon što je ostao udovac trudio se da svojim dvema kćerkama priušti najviše što može kako nikada ne bi osetile manjak lјubavi i pažnje i odsustvo majke. Otac im je uvek kupovao najlepše halјine, nakit, vozile su se najbolјim kočijama, obezbeđen im je veliki i bogati miraz, zbog čega su se dobro udale i zauzele velike položaje u društvu.

Umesto pravog sistema vrednosti koji su trebale da usvoje i njime se vode kroz život, Anastazija i Delfina usvojile su ružnu naviku da iskorišćavaju očevu dobrotu i trguju njegovom lјubavlјu. Stekle su svest o tome koliko je otac slab na njih i da bi sve učinio za njihovu sreću, te su tu slabost maksimalno iskorišćavale.

Nјegov ugled, položaj i materijalnu situaciju dovele su do potpune propasti, neprestano tražeći novac, a on je, ne mogavši da ih odbije, neprestano davao, čak i onda kada su se svi izvori i čepovi praznili.

Ljubav oca i nezahvalnost kćeri

Takav otac svojoj lјubavi i brizi nije nalazio prepreke, te je prodavao i ono malo što su mu ostavile. Sebe je zapostavio i nije mario što mu je odelo pocepano i prlјavo, što živi u oronulom pansionu koji je bio utočiše siromašnih slojeva. Nije mario za ličnu sreću i zadovolјstvo, jer mu je bilo važnije da njegove kćerke imaju najlepše halјine, najraskošnije toalete i da se lepo provode na otmenim balovima i svečanostima. I to je bilo jedino što ga je ispunjavalo. Zato se radovao kada bi neko prokomentarisao kako su bile najlepše od svih žena i devojaka i time ulepšavao svoje dosadne dane, pune bede.

Kako su bile nezasite i sve više i više tražile, tako su Anastazijine i Delfinine posete ocu bile učestale, sa povremenim laskanjem, umilјavanjem i izlivima emocija, što je Goria posebno uveselјavalo, a onda kada bi dobile ono zbog čega su došle, hladno bi ga napuštale.

Bogatstvo se trošilo i sasvim potrošilo. Čiča Gorio nije imao novca za osnovne potrebe, te se premeštao iz jeftine u još jeftiniju sobu, otkazao je usluge berberina, bivao je sve mršaviji, a na kraju se razboleo. Nјegove kćerke, svesne da nemaju nikakvu korist od oca, prestale su da ga posećuju. On se snažno borio sa takvom činjenicom – da više nije koristan svojoj deci i da su se one bezosećajno povukle.

Na kraju, u najtežim trenucima, pred samu smrt, vapio je jedino za njihovim likovima. Nјegova poslednja želјa bila je da zagrli svoju decu, ali mu se ta želјa nije ostvarila. Tada je priznao sebi ono što je bojažlјivo godinama tajio – da su njegove mezimice daleko od osećanih i savesnih kćerki i da ga one ne vole, da su bile tu dok je imao šta vredno da im da, a onda kada je ostao bez svega i one su nestale. Nјegova zasleplјenost nestala je onda kada koristolјubive i bezosećajne kćerke ne mogu da ispune očevu poslednju želјu i time se oduže za sve što im je pružio.

Odnos koji je čiča Gorio imao sa svojim kćerkama pokazuje da je Gorievo vaspitanje dece išlo sasvim pogrešnim putem i na kraju, rezultat nije bio onakav kakav je očekivao. Nјegov kraj bio je očekivan za beskućnika koji nikada nije osetio toplinu porodice. Čiča Gorio je umro sam, napušten od dece i duboko razočaran. Kćerke zbog kojih je propao i kome je toliko toga dao, nisu bile u prilici da prisustvuju njegovoj sahrani, već su poslale prazna kočija.

Ratinjakova sudbina

Druga je sudbina mladog studneta Ežena de Rastinjaka, finog i vaspitanog mladića, koji dolazi u Pariz da se školuje, koji štedi, marlјivo uči i obavlјa svoje obaveze uz svest da ne sme razočarati svoju porodicu koja mu uz najveću oskudicu obezbeđuje sve uslove da bezbrižno studira.

Međutim, lik Ežena de Rastinjaka postaje mnogo specifičniji i složeniji onda kada se on suočava sa pravom slikom Pariza. Imajući puno vremena da upozna grad, lјude, da shvati kako se odvijaju i funkcionišu stvari u velikom gradu, Rastinjak menja pogled na svet i lјude.

Nјegove težnje postaju veće i u početku nedostižne. Pariz kao da mu otvara oči i on shvata u kakvoj bedi i primitivizmu je živeo i šta je sačinjavalo njegove dane i obaveze. Pstepeno je počeo da teži sjaju i luksuzu koji je krio veliki Pariz. To je odavalo njegovo nesvesno ponašanje kada pored njega prođu raskošna kočija, a on odmah zaželi da ima ista takva ili njegova razmišlјanja u kojima je upoređivao svoje sestre, za koje je doskora mislio da su lepe i otmene sa Parižankama, koje sada postaju simbol lepote u njegovim očima.

Rastinjak vrlo pažlјivo posmatra društvo, prilike i okolnosti, zatim shvata koliku ulogu imaju žene u društvu i da su one jedine koje mogu da nekog novog, pogotovo nekog ko ne pripada visokom društvu, u isto uvedu.

Društvo koje oblikuje pojedinca

Iako Rastinjak dugo zadržava moralnu čistotu svoje ličnosti, ipak postepeno popušta, prilagođava se sredini u kojoj se našao i poprima njene manire. On pokušava da ostvari lјubav sa kćerkama čiča Goria, jer u njihovom statusu vidi blistav put da se i on domogne istog. Anastazija ga odbija, jer već ima lјubavnika i to će ga podstakunti da još više teži za položajem i slavom.

Sa drugom, Delfinom, Rastinjak ostvaruje lјubav, što mu pomaže da lako uđe u visoko društvo i dobije priliku da izbliza sagleda raskoši Pariza. Zbog toga je ta veza značajna za njegov život, jer od nje počinje promena u Rastinjakovoj ličnosti i on postepeno gubi ono čisto i neiskvareno u sebi.

On postaje osoba koja s jedne strane neobazrivo rasipa i iznova traži novac od siromašne porodice, jer zahtevi koje drušvo, u kome se našao, postaju veliki i tako pokazuje da je nemarna i bezosećajna osoba, zasleplјena lažnim sjajem, dok sa druge strane pokazuje da još uvek nije izgubio moral i osećajnost, jer brine o čiča Goriu, razgovara sa njim, savetuje ga, leči, a na kraju i organizuje njegovu sahranu. Čitav odnos sa njim gradi uz veliko žalјenje njegove sudbine i pokazivanjem osećanja prema slabijima.

Slika Pariza

Na opštem planu data je slika data je slika društva Pariza od najnižih do najviših slojeva, gde se jedni okuplјaju i deluju na svečanim balovima, tamo gde čoveka cene prema garderobi, kočijama, poreklu, govoru, manirima, a drugi su grupisani u propalom i jeftinom pansionu stare gospođe Voker, namenjenom srednjem staležu. Na početku romana je dat i opis pansiona, smeštenog u Ulici Nev-Sent-Ženevjev, između Latinskog kvarta i predgrađa Sen-Marso. Odmah posle opisa pansiona sledi i opis stanovnika pansiona, uz isticanje njihovih osobina i njihove prošlosti. Pored čiča Goria i mladog Ežena de Rastinjaka, opisani su i stara gospođica Mišono, gospodin Poare, Viktorina Tajfer, Votren…

„Čiča Gorio” je široka slika francuskog društva: tu ima ličnosti različitog socijalnog porekla i statusa, različitih ideja i ideala, stavova i na kraju, različitih sudbina. I kako navodi Balzak, to su bitni elementi celog jednog društva. Tu se oslikavaju sve razlike, predočene i kroz opise kuća, javne i lične živote junaka, individualne probleme i nesreće, a zajedno čine ovaj roman.

 

OSTAVITE ODGOVOR