Od pamtiveka bajke su najvažnija vrsta u dečijoj literaturi. One su oduvek postojale u svetu detinjstva, čak i onda kada još uvek nije postojala dečija književnost. Roditelji ih najčešće deci čitaju pred spavanje, ali upoznajući ih sa ovom književnom vrstom imaju i drugi cilj – da ih nečemu nauče.
Ono što čini njihovu srž jesu univerzalne teme i ideje i upravo uspomoć njih mališani uče. Iako su mnogi mišljenja da je bajka priča jedinstvene i neponovljive lepote, te i da je funkcija bajke u razvoju deteta životna, to nije sprečilo brojne psihologe, antropologe, psihoanalitičare, sociologe, folkloriste da se bave proučavanjem bajki i njenog udela u procesu vaspitanja dece.
Šta je bajka
Bajke ili čudesne priče nastale su vrlo davno, još u periodu divljaštva, tj. u vreme kada su ljudi verovali u magijsku moć priča, kojima mogu da umilostive božanstva. Ona se pričala u dugim zimskim večerima, tj. u tami kraj vatre. Najčešće su je pričali putnici namernici, ljudi na seoskim prelima, a preko dana čak i čobani i mlinari. Iz intimne atmosfere proistekle su toplina i prisnost koju bajka nosi.
Međutim, bajka kao književna vrsta potiče iz 14. veka, a možda i ranije. Njena namera nije bila da pruži neko saznanje, već da pruži zanimljivost pričanja. Zbog toga su je karakterisali vedar optimizam, vera u čoveka i pobedu moralnih principa.
Bajka i dete
Kod naroda koji ima razvijenu građansku kulturu, bajka je danas prvenstveno namenjena deci i kao takva zadržala je osnovnu funkciju: da zadovoljava estetske potrebe slušaoca i da deluje na moralno osećanje. Budući da današnje bajke takođe imaju didaktički karakter, u praksi su stvari ponekad drugačije.
Pošto je bajkama svojstveno uvođenje čarolije i magije, kod dece mlađeg uzrasta često dolazi do neusaglašenosti realnosti i mašte, nepostojanje jasne razlike između prirodnog i natprirodnog, dešavanja izvan granica logičkog i fizičkog sveta, doživljavanje neobičnih avantura i izuzetnih junaka kao realnih i postojećih i van sveta bajki. Upravo ovakve reakcije koje bajka može izazvati u detetu pokrenule su pitanje njenih prednosti i mana.
Prednosti čitanja bajki deci
Postoje mišljenja da je bajka po svojoj sadržini ona vrsta priče koje se dotiče skoro svih egzistencijalnih problema deteta. U njoj se određeni problemi stavljaju kroz likove i određena zbivanja, koja omogućuju deci da slobodno i bez predrasuda poniru i u najmisterioznije i najfantastičnije prostore, koje je smislio ljudski um.
Bajke olakšavaju odrastanje i sagledavanje određenih teškoća dece, jer ona prate postupke glavnih junaka, a posebno one kojima se rešavaju određene zamršene problemske situacije.
Polazeći od tačke na kojoj se dete nalazi u razvoju svog psihološkog i emocionalnog bića, bajka dograđuje i preobražava grubu stvarnost u kojoj deca žive. Ona naivnom verom u neobično, neshvatljivo i sve ono što je daleko od svake realnosti, zadovoljava neostvarene želje i potrebe za čudesnim i zanimljivim. Ona je neka vrsta nadoknade za nedovoljno racionalno tumačenje sveta.
Istovremeno, ona uči vaše dete da dobrota i ljubav nadjačavaju mržnju i zavisit, kao i da svaki napor urodi plodom, da uvek ima nade i da se životne bitke dobiju borbom. Na bajkama se deca uče da se sa takvim postupcima i zbivanjima uvek mogu sresti u životu.
Čak i u eri kompjutera, video-igara i savremenih bajki Hari Potera i Gospodara prstenova, potreba za bajkom usmenog pripovedača nije iščezla.
Mogu li bajke negativno da utiču na dete?
Među naučnicima različitih disciplina ne postoji jedinstven stav o značaju bajke za vaspitanje i obrazovanje najmlađih. Bez obzira što je bajka prva priča sa kojom se dete susreće u detinjstvu, polemike u vezi sa bajkom traju dosta dugo. Ipak, nema konačnog i tačnog odgovor na pitanje kako i koliko bajka utiče na razvoj estetskog i moralnog kod deteta.
Smatra se da u nekim bajkama nestvarni motivi negativno utiče na decu. Reč je o začaranoj apstraktnosti vremena i prostora, osećanju tajanstvenosti i beskonačnog, strašnim prizorima, predočavanju smrti i mržnje, žrtvovanju, zavisti.
Argumenti za ovakve stavove leže u tvrdnji da ovi elementi bajke udaljavaju dete od stvarnog života i čine ga duševno nemirnim. Budući da deca doživljavaju bajku na svoj specifičan način, ona svojom sadržinom, temom, ali i pojavom čudesnih junaka i njihovih postupaka, izaziva kod dece najrazličitija osećanja: vedrinu, optimizam, želju da se identifikuju sa pozitivnim junacima, sklonost maštanju i slično.
Osnovni problem jeste to što se u bajci pojavljuje čudesno i irealno, pored toga ima i scena u kojima ima surovih obračuna i koja je po mišljenju pojedinih protivnika bajke, mogu da pojačaju stanje anksioznosti kod dece. Uz to, tvrdi se i da bajka može stvoriti od dece maštare i sanjare, te i da ih može odvojiti od realnog sveta.
Godine 1921. Marija Montesori je održala u Londonu jedno predavanje u kome je jasno iznela svoje mišljenje o negativnom uticaju bajke na psihološki razvoj deteta. Njeno predavanje praktično je pokrenulo i sumnju u estetski i vaspitni karakter bajke. Ona smatra da bajke dovode do oštećenja dečije psihe, da one truju maštu i uljuljkuju u njemu urođenu predstavu u životu.
Razlika između autorske i narodne bajke
Jedan od problema koji se može javiti prilikom odabira bajke koju ćete čitati detetu jeste autorstvo. Naima, javlja se problem razlikovanja autorske i narodne bajke.
Narodnoj bajci posvećeno je veće proučavanje u književnosti, dok se na autorsku bajku gledalo u sklopu nje. Glavni kriterijumi za razlikovanje usmene od autorske bajke jesu čudesno i fantastično.
U svetu narodne bajke bića i stvari dolaze iz kolektivne imaginacije, te se tu javlja folklorna fantastika. Suprotno, u svetu autorske bajke javlja se individualna imaginacija, pojavljuje se san i ove bajke više liče na fantastične priče.
O autorskoj bajci (koja se najčešće čita deci) više ćete pročitati u narednim odeljcima.
Prednosti čitanja autorskih bajki
Autorska bajka je izrasla iz narodne bajke i pored naziva autorska često se upotrebljava i termin umetnička bajka. U ovim bajkama pojavljuje se racionalnost, ljudskost, ali u svemu tome se nađe i izvor nadljudskog, čudesnog i irealnog.
Najvažnije je da se u autorskim bajkama najčešće izbegavaju traumatične scene i krvavi prizori koji su brojni u narodnim bajkama. Kako bi bajka na dete uticala prijatno autor izbacuje te scene, a više se osećaju elementi moralnih normi autorovog vremena, kulture i epohe. Likovi su uvek okarakterisani i imenovani. Imaju pol, uzrast, zanimanje, retka i neobična imena, razvijenu psihološku sliku likova, čega nema u narodnim bajkama. Junaci mogu biti biljke, životinje, ljudi; mogu imati natprirodne osobine, ali uvek i iznad svega oseća se familijarni, srodnički, prijateljski odnos.
U kompoziciji autorske bajke kraj ne sme biti nikada tužan i uvek mora da postoji određena poruka.
Tri najpoznatija autora od kojih počinje da se razvija autorska bajka su Braća Grim, Hans Kristijan Andersen i Luis Kerol, mada bi razvoj autorske bajke trebalo pratiti od Šarla Peroa.
