Bio u staro vreme neki siromašan dečak, bez oca i majke. Ostavljen sam sebi, pođe u svet da traži rada. Obiđe preko deset sela, nigde posla. Tek se u desetom zaseoku prohte nekom bogatašu, što je imao posebna čobanina i za goveda i za ovce i za svinje, da najmi čobanina i svojim pčelama. On rekne dečaku: ako se pouzdava da može čuvati pet rojeva pčela, a da ni jedne jedine ne izgubi, primiće ga u službu. Dečak pristane ne misleći mnogo, jer je već bio malaksao od gladi i lutanja.
Tek kad izađe sa svojim krilatim stadom na livadu, uvide u kakvu je tešku pogodbu stupio. Za tren oka mu se neki rojevi izgube u šumi, drugi se zagnjure u cvetalu travu, treći odlutaju po voćnjacima. Jedne jedine pčele nije video blizu sebe. Uteha mu je bila samo što je znao da se pčele pred veče i bez čobanina vraćaju u svoje košnice, sem ako im se kakvo zlo ne dogodi. Zbog toga nepredviđenog zla gazda ga je i najmio. Ali kako sačuvati tolike žive, nemirne i još krilate stvorove sa dve obične ljudske ruke.
Videći ga zamišljena, livadski se cvetovi sažale na mališana i počnu ga tešiti:
Ne tuži nam, čobanče!
Mi sve pčele poznajemo,
sve bogaze znamo njine.
Ako koja i zaluta,
mi ćemo je povratiti
s kriva puta.
I šuma mu ponudi svoju pomoć:
Ne brini se, čobanine!
Roj se pčela ovde hvata,
beloj bukvi oko vrata,
starom hrastu oko struka,
brestu oko dugih ruka,
o ramenu mladom klenu,
i javoru o kolenu.
Sunce se međutim polako pelo na nebo, bilje je sve snažnije mirisalo, poneka pčela bi zuknula pa se izgubila. Umoran od hodanja čobanin je seo kraj potoka i utonuo u slušanje žubora, a i otud kao da zagrgori utešan glas:
Čobanine, tuge dosta!
Ja ću tebi dati mosta,
ja ću tebi dati broda
gde je voda
ponajplića,
pronaći ćeš izgubljenog
pčelinića.
Tako je dečaku svak nudio pomoć, ali se on ipak kajao što se primio takva neobična posla. Tek pred veče se malo razveseli kad se pčele u gomilama počeše vraćati sa paše svojim košnicama. Seo je na prelaz kraj puta i brojao ih jednu po jednu. Kad ih je nabrojao preko nekoliko hiljada, postale su ređe pa je posao lakše išao. Najzad su se tako proredile da se na sto trenutaka samo po jedna javljala, dok ih nije sasvim nestalo. Dečak u strahu sračuna da ih se nekoliko izgubilo.
Ne smejući bez njih gazdi na oči, požali se livadi i zamoli da mu pomogne. Istog časa je trava travci, cvet cvetu slao poruku:
Nestalo je sedam pčela,
svih sedam iz našeg sela.
Nek livadska zvone zvonca,
zevalice neka viknu
iz sveg glasa,
neka rekne sasi sasa,
a broć broću,
nek glas ode kroz samoću.
Čobanin zamoli i šumu i potok da mu, kako su obećali, pomognu, i malo je potrajalo pa su sa svih strana stale stizati vesti o izgubljenim pčelama. Prvo dojavi jagorčevina:
Evo jedne, opila se
od mirisa bele sase,
pa ne može da ponese
vedro meda što je zbrala
na livadi, pčela mala.
Dečak pojuri prema tome glasu i pronađe pčelicu pod sasom pa je podigne sebi na rame osluškujući neće li se još ko javiti. Tad doviknu neki vodozemac:
Evo jedne kraj potoka,
skutove je okvasila
i rukave do ramena
kad je hladnu vodu pila
pa ne može da se vine
u visine.
Čobanin i nju u tren oka pronađe pa je digne sebi na drugo rame pojurivši prema pčeli što je zvala odnekud iz šume:
Napale me ljute ose,
ljute ose i stršljeni,
hoće med da uzmu meni,
da ga svojoj kući nose.
Stigao je u pravi čas i odbranio je od gotovana koji su je bili presreli kod neke šuplje bukve. Dok je gledao nju kako veselo leti kući, začuje opet pčelinje dozivanje:
Čobanine, čobanine,
izbavi me, živ mi bio,
pauk me je zarobio!
On se osvrte nekoliko puta i spazi zarobljenicu u paukovoj mreži. Kad je odreši i očisti joj krila od paučine, i nju pusti kući. Ostalo mu je još samo tri njih da nađe, ali mu o njima ništa niko nije javljao. Tek u zlo doba začuje ukraj puta veselo zujanje:
Dve su pčele ovde sele
da se malo provesele
sa popcima, bumbarima,
s mušicama, obadima,
sa potokom i sa svima
koji hoće da su s njima.
Ali čim su ga ugledale, i one su požurile u košnice.
Pa ipak, nije se dečak vraćao laka srca na oči gazdi: jedne još nije bilo na broju. Kolena su mu se odsekla kad ga je u dvorištu ugledao s prutom u rukama, ljutita, jer je verovatno već bio primetio da mu sve pčelinje stado nije stiglo. Trebalo je još stotinak metara do vratnica i dečak se kolebao da li da beži ili da hrabro stane pred gazdu, kad mu se učini kao da se neka pčelica tu, sasvim blizu, smeje na svoj pčelinji način. Bila je to zbilja neka vragolanka koja se davno i davno sakrila dečaku u kapu i tek sad kad je videla kakva mu nevolja preti javila se:
Podigla se cela vreva,
jednu pčelu traže,
a na kapu pčela sela,
neće da se kaže.
Dečak brzo skide kapu i, naravno, nađe nestašnu bubicu negde za rubom. Nije imao vremena da je prekoreva što ga je toliko mučila, već pojuri s njom u dvorište. Videvši da je i poslednja pčela pronađena, gazda se odobrovolji i zadrža dečaka u službi.
