Početna U svetu knjiga Bajke Čovek koji je tražio svoje lice – Grozdana Olujić

Čovek koji je tražio svoje lice – Grozdana Olujić

204
0
PODELI

Sišao Drvoseča u grad, stajao na trgu, prodavao, ali niko ni da upita za njegov naramak drva. Samo lјudska lica kao jesenje lišće prolaze pokraj njega: nasmejana, namrštena, osunčana, siva — sva od njegovog lica drugačija. “Kada bi neko od njih bilo moje, možda bi mi sudbina bila drugačija!” — zažele Drvoseča novo lice, od svoje strašne želјe kao trska u polјu zatreperi, kad preko trga vetar zafijuka, lude i oblake uskomeša, donese pred Drvoseču čoveka u crnom odelu. Sav pometen, diže Drvoseča pogled k Neznancu. Ali, ovome kapulјača prekrila lice, a iz kapulјače glas struji predlažući Drvoseči da mu za naramak drva dâ vreću novih lica.

– Možeš ih menjati! — čovek u crnom spusti vreću kraj Drvosečinih nogu. — A možeš ih i baciti, ako ti se prohte! — crnog ogrtača i crne kapulјače, najednom nestade. Vetar se naglo utiša, a Drvoseča pomisli: “Sad, šta je — tu je!” Prebaci on vreću preko leđa i krete ka planini, ali se pred sam ulazak u selo zaustavi, misleći:

“Što da ne isprobam jedno od novih lica?”

Drvoseča otvori vreću i začudi se: puna vreća maski kakvima se igraju deca. — Baš sam budala! — reče lјutito sebi. — Šta će mi maske đavola, popova i kojekakvih probisveta? — Ali, da bi se sa svojima u selu našalio, izvadi jednu i prilepi je sebi na lice, unapred se radujući iznenađenju koje će svojima prirediti. Tako radostan i dođe do prvih kuća u selu kad ga ugleda jedan od suseda i zajauka:

– Sklanjajte decu, lјudi! Đavo se u Drvoseču probukao.

I, dok bi jaje na zemlјu palo — na ulici ne bi ni žive duše. Sav zbunjen dođe Drvoseča do svoje kuće, još sa ulice viknu:

– Šta je ovim lјudima, ženo?

Žena odškrinu vrata, zatim ih brzo zalupi.

– Šta ti je, ženo? — viknu Drvoseča. — Gledaj! — poteže on ka licu, ali maska za lice prirasla. Uzalud sopstvenu kožu razdire — ne silazi. Pokuša još jednom, ali se maska i ne mače. Bila je sada njegovo lice — kako bi se i pomerila?

Sav užasnut, potrča Drvoseča ka žbunu gde je ostavio vreću s licima. Možda bi nekim drugim ovo đavolsko mogao da prepokrije? Otvori Drvoseča vreću i zagleda se u maske: baš je zgodan mladi vojnik! Kapu na levo stranu nakrivio, usta u osmeh razvukao — koja se devojka ne bi okrenula za njim? Prilepi na lice Drvoseča masku vojnika, a nešto ga kao kopriva opeče. Pokuša on da strgne vojnikovo lice ne bi li i đavolovo s njim strgao, ali bol posta neizdržlјiv. Konačno, Drvoseča diže ruke od skidanja maske.

– Sad ćeš kao vojnik, blesavko, ići svetom! — podrugnu se samome sebi i zviždućući, vojničkim korakom, siđe u grad. Bar za vojnika mudrost ne treba! Ide on ide, mlad i lep: udovice ga i devojke na kafu pozivaju, kakav život! Čak ga je već i strah da će iza vojnikovog lica proviriti đavolovo počeo da napušta, kad zalupa doboš, zatrubi truba. Za domovinu, za slobodu zovu vojnika da gine!

A kad su poginuli napunili rovove, seti se Drvoseča vreće. “Baš sam budala!”

– “Iz gluposti ću ostaviti glavu u smrdlјivom rovu!” — i, dok su vojnici spavali, Drvoseča izvuče i stavi na lice novu masku. A kad se dan zabeli, otvori oči Vojnik do njega i viknu koliko ga grlo nosi:

– Šta ćeš ti ovde, pope?

– Nisam ja pop! — odseče Drvoseča. Ali, kad ga vojnik upita šta je, on saže glavu. Zaista, šta je? Čije je lice u mraku, u brzini navukao? Pobeže iz rova, praćen vojničkim vrelim psovkama, ali srećan što je i ovo lice privremeno. Ni sam ne zna koliko je tako bežao dok ne dođe do jedne slepe ulice, zavuče se iza žbuna, otvori vreću i zagleda se u nju: u vreći jedno jedino lice ostalo! Uze ga Drvoseča u ruke, premeće, misli, samome se sebi smeje. Šta sada? Šta s licem cirkuske lude da radi? Nije mlad, ne ume se premetati preko glave. Sede Drvoseča da razmisli. Ali, razmišlјao, ne razmišlјao — previše izbora nema! Prisloni Drvoseča masku na lice, nadajući se da će, možda, ovo poslednje lice ranija lica izbrisati i vratiti mu njegovo. Drhteći, dotače on svoje poslednje lice, kad mu na vrh nosa izrasla bradavica velika kao orah — a usta se od uva do uva razvukla.

Odjednom, kao da su iz zemlјe nikla, nekakva deca! Prasnu smeh. Uzalud ih je Drvoseča terao, u stopu su za njim pristajali, bacali na njega korice hleba i kamičke, nudili mu paru da ga za nos povuku. Kao rođena senka svuda gde god bi kročio pratio ga je smeh, tugo crna! Na kraju je pristao da ga deca za nos i uši vuku. Šta je mogao drugo? Gladni su mu bili i želudac i oko: samo je hranu sanjao. Tako je od tuđeg smeha i svoje tuge počeo da živi Drvoseča, nadajući se, ipak, da će se jednoga jutra probuditi sa svojim starim licem, ružnim, istrošenim, ali svojim. Je li čudo što su mu buđenja bila najmučnija?

Nije imao hrabrosti da pođe svojima sa licem cirkuske lude. Konačno, sigurno su ga već davno ožalili i upisali u groblјanske knjige. Za njih je sada mrtav. A za sebe? U razdanje i u suton mučila ga je sumnja je li on ikada i bio Drvoseča. Možda mu se to samo prisnilo? Samo u ludome snu prikazalo? Ko je on sada? Šta je? Kada bi bar mogao da vrati lice vojnika, pa makar istoga časa poginuo? S tugom se sećao čak i đavolova lica. Pomoći nije bilo. Smeh i poruge pratile su ga kao najverniji pas.

Konačno, pomisli da je i smrt bolјa od ovakvog života, pa odluči da pođe i nađe svoje pravo lice ili smrt. Možda Neznanac u crnom ogrtaču i jedno i drugo skriva pod svojom kapulјačom? Odluči Drvoseča da ga nađe, pa makar išao do kraja sveta! Ali, na njegovo pitanje o Neznancu u crnom ogrtaču lјudi su slegali ramenima. Uzalud je išao od sela do sela, od grada do grada, dok ga jedan starac ne upita:

– Šta će ti Neznanac u crnom ogrtaču s crnom kapulјačom na glavi? Šta to od njega hoćeš?

– Da mi vrati moje lide! — reče Drvoseča, a starac se naglas nasmeja i reče da čovek jedino sam sebi može vratiti lice.

– Nisi ga dovolјno dugo tražio! — reče starac. — Idi i naći ćeš ga!

– Gde? — viknu Drvoseča i potrča za starcem koji je odmicao sve brže, dok najednom, kao da se u vazduh pretvorio, ne nestade. Drvoseča obori glavu, a iz oka mu sklizne suza. Ali, prisutni su se, ipak, smejali, terali ga da se klovnovski prevrće preko glave, vukli za kosu.

– Ej, ti Smešno Lice! — vikali — Skači! Pevaj! Krevelјi se, Smešno Lice!

Svoje pravo ime već i on sam poče da zaboravlјa. Uzalud je tražio da nekom nacepa drva ili istrese tepih i tako zasluži koru hleba. Ljudi su od njega zahtevali da se prevrće preko glave, da bude ono što jeste: Smešno Lice!

– Smešno Lice! Smešno Lice! — vikalo je za njim i veliko i malo. Na licima dece sušile su se suze, čim bi ga ugledali, lica odraslih razvlačila su se u osmeh. Drvoseča poče da se na smešno lice privikava. Čak pomisli da ima nekakve svrhe njegov život i iste noći prvi put, spokojno zaspa. Tako, prvi put, nakon odlaska iz planine u snu vide svoju ženu, decu i dom. Žena se smešila, a susedi mu dobar dan nazivali.

“Sve je to samo san!” — pomisli otvorivši oči i pređe rukom preko lida. — Gle — reče — gde je bradavica? Gde su dlake? — Drvoseča još jednom pređe rukom preko lica, ali bradavice nije bilo, čak kao da mu se i nos smanjio. Deca koja su kraj njega prolazila gledala su ga u čudu.

– Šta je to sa Smešnim Licem? — reče jedno.

Sunce se kao džinovska svetilјka palilo na nebu, kada Drvoseča zabaci vreću na leđa i krete u svet da nađe svoje lice. Ko zna koliko je tako išao, koliko planina i reka prešao. Ali, niko Neznanca sa crnom kapulјačom nije znao, niko njegovo pravo lice nije mogao da mu vrati. Niko mu više ime nije znao, čak ga je i on sam zaboravio. Za sve, pa i samog sebe bio je: Smešno Lice!

 

OSTAVITE ODGOVOR