Kada postanemo roditelji susrećemo se sa plimom ljubavi i nežnosti. Bivamo preplavljeni srećom kad nas naše maleno dražesno biće posmatra znatiželjno pružajući rukice ka nama uz osmeh u želji da se ugnezdi u našem naručju. Osim ove čarolije, roditeljstvo ima čitav niz iznenađenja za mame i tate. To su noći bez sna, ili pak „cik-cak“ spavanje, budno posmatranje bebe koja se prevrće po krevetu, pa posle par meseci počinje da puzi, uspravlja se i malenim koracima kreće u osvajanje i upoznavanje sveta oko sebe, radoznalo, uporno, bez znanja i iskustva o tome kako da sačuva sebe.
Glavobolje za roditelje postaju još veće kada dete zgrabi svoju treću godinu, kada poput svojih omiljenih junaka iz crtanih filmova želi da skače, da leti, izvodi razne vragolaste igre oponašajući situacije iz avantura omiljenih super heroja. Ovaj period u razvoju deteta itekako je naporan, zahtevan i iscrpljujući za roditelje, pre svega kada je u pitanju očuvanje bezbednosti deteta.
Uspostavljanje roditeljskog autoriteta metodom zastrašivanja
Očuvanje bezbednosti deteta je jedan od najtežih zadataka i obaveza svakog roditelja. Nakon što su prethodno isprobali na milion načina da postave granice i pravila koje bi dete usvojilo i poštovalo ali ništa od toga nije dalo rezultate, mališan se i dalje ponaša onako kako želi. Uprkos brojnim objašnjavanjima, dete i dalje srlja iz jednog nestašluka u drugi, izlažući sebe riziku od povređivanja.
Najveći broj roditelja se tada opredeli za metodu zastrašivanja koja daje željene rezultate. Nakon izrečene pretnje, dete najčešće instiktivno i momentalno menja svoje ponašanje. To se može nazvati dobrom stranom metode zastrašivanja.
Međutim, uz željeno ponašanje, tačnije poslušnost, zastrašivanje sa sobom najčešće donosi promene u ponašanju deteta koje ukazuju na povlačenje u sebe, strah i osećanje krivice bez povoda. Roditelji bi morali da to imaju u vidu pre nego što se odluče da na ovakav način regulišu ponašanje svog deteta.
Pretnja „napuštanja“: nipošto ne zastrašujte mališane na ovakav način!
Roditelji su najvažnije osobe u životima svojih mališana. Oni su neko ko zadovoljava sve njihove potrebe. Pretnje poput: „zato što si nemiran i ne slušaš ostaviću te“, „idem bez tebe a ti ostani kod kuće sam“ i sl. su veoma ozbiljne jer one oživljavaju najsnažniji dečji strah – strah od napuštanja.
Ovakvo zastrašivanje u sebi sadrži direktnu preteću poruku – da će dete biti napušteno od strane roditelja, a samim tim i njegove potrebe neće biti zadovoljene. Dete je svesno da zavisi od roditelja u svakom pogledu, i zastrašivanje napuštanjem ili uskraćivanjem ljubavi poput: „Toliko si nevaljalo dete i ja te zbog toga više ne volim“, deluju poput zemljotresa na osećaj poverenja i sigurnosti. U kasnijem periodu razvoja deteta posledice ovakvog zastrašivanja mogu biti jako ozbiljne. Između ostalog, dete može da usvoji identičan obrazac ponašanja prema vršnjacima.
Umesto ovakvog zastrašivanja, uvek možete detetu pažljivo i smireno objasniti koje je to ponašanje koje ne volite, stavljajući mu do znanja da to nema konkretne veze sa ljubavlju prema njemu.
Ne pretite detetu injekcijama i doktorima
Ne treba koristiti pretnje poput: „Ako ne budeš dobar, idemo kod lekara, a tamo će on da ti da injekciju“. U tom slučaju će sutradan, kada se razboli i kada je odlazak kod pedijatra neminovnost, dete doživeti lekarski pregled i bolest kao kaznu za svoje ponašanje. Tako se, dakle, razvija detetov strah i averzija od lekara, što svakako nije dobro.
Pozitivno zastrašivanje
Međutim, nije svako zastrašivanje sa negativnim, neželjenim posledicama. Pozitivno zastrašivanje podrazumeva pretnje izrečene smirenim i ozbiljnim glasom, koje jasno ukazuju na opasnosti u konkretnim situacijama, i sa mogućim konkretnim posledicama. Takve „pretnje“ treba da budu prilagođene detetovom iskustvu i rečniku. Najčešće su to situacije poput prelaženja ulice, (ne)rukovanje oštrim predmetima, naginjanje deteta kroz prozor i sl. Dakle, situacije koje mogu ugroziti bezbednost, čak i život deteta.
Ova metoda je korisna i efikasna jer postepeno razvija oprez i promišljenost kod mališana, tj. razvija njihovo razmišljanje o posledicama. Učite dete da povezuje uzroke i posledice. Kako raste, dete počinje da stiče naviku da razmišlja o svojim postupcima, da pravi izbore i da izbegava potencijalne problematične i opasne situacije koje mogu ugroziti njegovu bezbednost.
