Crtež je jedan od načina da dete izrazi svoja osećanja koja često nije u stanju da izrazi rečima. Iako psiholozima često dečji crteži služe kao pomoćna tehnika za bliže upoznavanje detetove ličnosti, roditeljima se ne preporučuje da rade isto.
Ne treba tražiti skrivene motive i zaključivati o postojanju osećanja na osnovu izgleda detetovog crteža. Dečji crtež je svakako ispunjen skrivenim značenjima i izraz je detetovog unutrašnjeg sveta. Međutim, neobične boje, linije i oblici koje dete crta ne znače da dete ima psihološki problem. Na primer, lutke, automobili ili zgrade obojene u crnu boju nisu nužno razlog za uzbunu.
Za dete je crtanje najčešće prijatna aktivnost koja mu pruža zadovoljstvo i zabavu, a pri tom dete kroz crtež pokušava da razume odnos stvari u realnosti. Crtež ljudske figure, na primer, bez određenog dela tela, ili neobičnog oblika i boje, ne znači da dete ne razume telesnu šemu čoveka, već da jednostavno još uvek ne ume da crta i da još uvek uči kako treba crtati.
Naravno, iskustvo i vežba su najbolji način da dete savlada ovu veštinu. Dakle, dajte mališanu dosta papira i boja, i dopustite mu da se igra crtajući ono što želi. Najmanje je važno da li će ta „mala umetnička dela“ biti dopadljiva „publici“, odnosno okolini.
Kulturološka uslovljenost crteža
Crtež deteta u velikoj meri zavisi od kulture pod čijim uticajem odrasta. Tako na primer, deca u Japanu najčešće crtaju ljudske figure sa glavama srcolikog oblika i sa krupnim očima. Ovaka doživljaj i predstavljanje čoveka na crtežima malih Japanaca rezultat je dominacije njihovih strip i crtanih junaka koji su tako predstavljeni.
Profesor David Pariser sa Konkordija univerziteta u Montrealu, ističe da su deca najčešće inspirisana da crtaju ono što ih okružuje i što je deo kulture u kojoj odrastaju.
On navodi da je kroz svoj rad australijski istraživač Čarls Mautford to dokazao analizirajući crteže malog aboridžinskog dečaka koji je odrastao među Evropljanima i koji je crtao vozove i kuće. Kada se vratio u Australiju, dečak je počeo da crta krugove, linije i simbole koji su zastupljeni u aboridžinskoj kulturi. Došlo je do pojednostavljenja u njegovim crtežima, ali to nije odraz njegovog nerazumevanj niti psiholoških smetnji, već je jednostavno dečak bio inspirisan onim što ga okružuje i što je deo njegovog iskustva.
Ono što je u jednoj kulturi apstrakcija, u drugoj kulturi je realizam.
Dečji crteži imaju svoj smisao i logiku
Dečji crteži se često upoređuju sa apstraktnim umetničkim delima, čak su i neki svetski poznati umetnici, poput Roberta Madervela ili Paula Klea, za svoje stvaralaštvo potražili inspiraciju u dečjim crtežima. Kada posmatraju slike sa apstraktnom sadržinom, neki roditelji često kažu da to i njihovo dete može da nacrta. Ovo nije daleko od istine, jer umetnici pokušavaju da svoju slobodu mišljenja uobliče kroz apstraktne forme koje su deci zapravo prirodno svojstvene.
I deca ne crtaju samo vidljive objekte, već na papiru oslikavaju svoje misli i emocije. Detetu nije važan konačan izgled crteža, već je to proces kome je dete potpuno posvećeno. U tom svetu je dok ga oslikava, a već posle nekoliko minuta nakon prestanka crtanja, dete zaboravlja na taj svet.
Crtanje je za dete takođe i značajno telesno iskustvo. Kada povlači rukom olovku preko papira, dete to čini kako bi osetilo kretanje ruke.
U čudnim dečjim crtežima ničeg čudnog nema: linija ima puno značenja
Psiholog Elen Viner, profesor na koledžu u Bostonu, smatra da se dete izražava kroz akciju a ne kroz sliku. Na primer, dete može da crta kamion i liniju po sredini lista, koja izražava kretanje. Nacrtani sadržaj ne mora da liči na kamion, ali ukoliko se prate detetove reakcije dok crta, videćete da imitira zvuk kamiona u kretanju i da pokušava da izrazi svoja osećanja koja kamion u njemu izaziva. Dakle, aktivnost crtanja dete spaja sa igrom.
Liana Alvez, učiteljica predškolske ustanove u Vašingtonu navodi iskustvo iz svog rada sa decom da kada je pitala učenika da joj opiše svoj crtež na kome se nalazi samo jedna ravna linija po sredini papira, učenik je objasnio da je to jedan od dušeka iz bajke „Princeza na zrnu graška“, koju su čitali sa učiteljicom.
Deca na nižem uzrasu su sklona da jednu istu sliku svakoga dana različito opisuju, zavisno od raspoloženja i iskustva. Kada odrasli dobiju određen započet crtež sa zadatkom da od toga izvuku i nacrtaju konja, oni ulažu dosta napora i kada uspeju bivaju razočarani jer ne ispadne onako kako su oni očekivali. Sa druge strane, mališani imaju razumljiviji pristup. Oni samo slikaju i zamišljaju da je to konj.
Nema smisla tražiti skriveno značenje dečjih crteža i prikrivene motive. Roditelji brinu kada njihovo dete crta odrasle i decu iste veličine, pa to tumače kao da se njihovo dete oseća nemoćno i da izjednačavanjem u visini sa odraslima želi da se oseća moćno kao odrasli. A u stvari, najverovatnije je da dete još uvek nije naučilo da razgraničava dimenzije, tako da mu je lakše da sve objekte crta jednako.
Sa bojama na crtežima je slična situacija – deca koriste boje za crtanje najčešće onim redosledom kako su im poređane na stolu, s leva na desno ili obrnuto. Dakle, odabir boja nikako nije odraz detetove suštinske prirode.
Na kraju, ono što kao roditelji morate da shvatite jeste činjenica da dečji crtež ima svoju logiku i da vama nerazumljiv crtež ne znači da dete nužno ima neki problem psihičke prirode.
