Pred vama se nalazi ukratko prepričana lektira Derviš i smrt, Meše Selimovića. Ovaj tekst vam veoma dobro može poslužiti i kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da ipak pročitate knjigu i doživite je na svoj način.
Tematika romana
Roman „Derviš i smrt“ najpoznatije je i najvrednije delo Meše Selimovića. Brojne su vrednosti i značaj ovog romana u našoj književnosti. Osoben je po stilu, jeziku, filozofskoj i psihološkoj potpori, ali i po tematici koju obrađuje. Stoga je teško reći da je ovo samo roman lika, jer je u središtu jedna ličnost Ahmed Nurudin, kao i evociranje i sagledavanje svega što je iza njega, što je prošlo i nestalo i gde je smisao sve te prolaznosti. Ovo je ujedno i psihološki roman uzimajući u obzir to da je dominantna ispovest junaka, njegovo poimanje da je smrt sve bliža i svođenja svega što se dogodilo, na neku suštinu. Takođe, ovo je i filozofski roman jer tematika romana obuhvata i pitanje čoveka kao bića i njegovo postojanje u svetu koji se čini naizgled lakim i jednostavnim, ali koji je pun zamki, prevara, nepravdi i izdaja.
Upravo raznovrsnost tematike romana je veoma važna, jer obrađuje važna životna pitanja, ono što je unutar čoveka i njegovu borbu koja je neizbežna. Međutim, na tematiku je veliki uticaj imala i tragedija koja se dogodila M. Selimoviću, a to je smrt njegovog najstarijeg brata Šefkija, partizanskog oficira koji je streljan 1944. godine. To je bila najveća Selimovićeva tuga, a ujedno je bila i podsticaj za nastanak ovog romana, gde glavno mesto pripada Ahmedu Nurudinu, koji pred smrt, piše o sebi, o svojim iskušenjima, borbama, svemu što ga je pratilo kroz život, ali i prolaznosti koja je nemonivna.
Prvi deo romana
Čitanje romana zapravo prati njegovu ispovest. Ona je u vidu dugih ili kraćih monologa, preispitivanja, životnih pitanja, traganja za pravim vrednostima, sabiranje svih tuga i patnji, suočavanja i upravljanje samim sobom. Zapravo, Ahmed Nurudin traga za smislom života. I na samom početku romana predočavaju se upravo ta pitanja i teme.
Važno mesto pripada i Kuranu, kome se Nurudin posvećuje i gde on zapravo vidi glavni beg i spas od svega, jer u veri on vidi nešto najuzvišenije, najveće, najsvetije. Zbog toga u romanu veliko mesto pripada citatima iz Kurana, koji služe kao komentar na sve ono što vlada i dešava se na zemlji. Nurudinov život prate važni sudbonosni događaji. Njegov brat Harun je uhapšen i zatvoren u tvrđavi, a razlog tome je bio taj što je došao do određenih dokumenata u kojima je previše saznao. Hapšenje brata je ono što duboko potresa Nurudina, iako on reaguje oprezno i nepobunljivo, jer je on taj koji sve polaže veri i zato čeka da se pravda sama od sebe dogodi, iako ga Hasan savetuje na pobunu. Tu je i prikazan deo njihovih razlika. Hasan je Nurudinov antipod, neostvareni Nurudin, neko ko je okrenut ka životu, vedrini, oslobođen svih stega i negativnosti. Zato je on više spremniji na pobunu, pa čak hoće da se odrekne imanja, samo da bi spasao Nurudinovog brata.
U prvom delu takođe je opisan susret begunca Ishaka sa Nurudinom koji će ga sakriti i pomoći mu. Ishak je, zapravo, Nurudinova projekcija željenog sebe, a pored toga, on ga poistovećuje sa uhapšenim bratom. Međutim, Ishak se nije dugo zadržao kraj Nurudina, jer se on poverio Mula Jusufu, koji je u delu predstavljen kao zagonetna ličnost, primer nezahvalnosti, izdajstva, nepredvidivosti. On je bio taj koji je izdao Haruna i poslao ga u zatvor. Međutim, to se tek kasnije saznaje, u drugom delu romana. Dok se prvi deo završava hapšenjem Ahmeda Nurudina. Naime, prvo je usledila opomena da prestane da traga za istinom i da odustane od spasavanja brata, tj. da zaboravi na to. Zatim, nakon nekog vremena saznaje da mu je brat ubijen, što će ga slomiti i psihički oslabiti, a onda je usledilo i njegovo hapšenje, što produbljuje njegovu ličnost i otkriva unutrašnje stanje ovog junaka.
Drugi deo romana
Kroz čitav roman glavno mesto pripada evociranju uspomena, prošlosti, svega što je bilo i nestalo, što postoji jedino još glavi i sećanju. Tako se u ovom delu romana, Ahmed Nurudin priseća fronta i dečaka sa fronta, sada Mula Jusufa. On oživljava sećanje kako ga je upoznao i kako je odlučio da se stara o njemu kad je ostao bez majke. Međutim, Mula Jusuf mu se za sve to nije odužio na pravi način, već ga je izdao i bio upravo taj koji je prijavio njegovog brata. Naravno, on će se kasnije pokajati, uvideti svoje greške i pokušati da se ubije. Međutim, jednom načinjena greška, zauvek je greška. Postoje samo pokušaji, uspešni ili neuspešni da ona preraste u nauk za idući put.
Nadalje, u ovom delu romana, Nurudin piše o tome kako su dozvolili sahranu njegovog brata. Zatim piše i veoma opširno o Hasanu i njegovoj ličnosti. U tom pripovedanju kazuje se o njegovom školovanju, a pogotovo o njegovoj ljubavi prema lepoj Dubrovčanki, putovanjima i odnosu sa drugim ljudima. U ovom delu romana opisana je i sasvim nova strana ličnosti Nurudina, ona u kojoj se konačno budi želja za životom, prkos i revolt, želja za osvetom. Probudilo se sve ono što je dugo bilo statično u njegovoj ličnosti. Sve ono čemu se uvek sklanjao i od čega je bežao, kao da je odjednom postalo nešto što je rešio da pokori zauvek. Duboka patnja koju je proživljavao zbog hapšenja i smrti brata, neodlučnosti, strahovi i nesigurnost, učinili su da postane neodređeni čovek „koji nije ni zdrav ni bolestan“. Probudila ga je mržnja, želja za osvetom. Shvatio je da je borba trebala biti jedini izbor.
Trenutak kad postaje novi kadija, jer je stari ubijen, u Nurudinu budi misao da je došlo do konačnog toka stvari koji je on želeo. Međutim, vlast će ga samo naizgled smiriti. Ona donosi loše strane gde se ponovo traži da se Nurudin preispituje – ima li pravde, da li treba izdati prijatelja ili boriti se za sebe, vredi li vlast i pozicija ako ostaneš sam, ako izgubiš na kraju i sebe, jer malo toga je zavisilo od njega dok je bio na vlasti. Tako se on suočava sa onim što nije hteo da postane. Izdao je prijatelja i ostao sam. Gađnje je jedino što on oseća. Shvata da je ostao sam, da nije dobio ništa i da je ponovo ona neodređena ličnost. Iako je Hasan oslobođen iz zatvora, svi opet krive njega, kao da je znao za to, ali osećaj griže savesti govori da ipak nije. Na kraju, Nurudin je zatvoren u tekiju i čeka smrt.
Zaključak
Nurudin predstavlja primer čoveka koga je život opekao i zatvorio daleko od ljudi i ljudskosti. Šta je čovek naspram sudbine, naspram sveta koji je oličenje nemorala, zla, pakosti. Koliko čovek sme i šta može, kada treba početi, a kada završiti. I bezbroj pitanja je u Nurudinu. Projekcija nekadašnjih dana, slike života i ljudi i smisao sudbine duboko uranjaju u njegove misli i poslednje trenutke života. Čekanje smrti nije odmor duše, već i beg od stvarnosti, pronalazak svih odgovora, neminovnost koja svakog čeka. Smisao života i njegovo proticanje traži prilike i trenutke, traži odvažne i hrabre. Svakako da je jedini zaključak da je, u životu, „svaki čovek uvek na gubitku“, a „smrt je besmisao, kao i život“.