Ima dece koja ne mogu da budu mirna ni jedan minut, ako istog trenutka ne dobiju ono što žele počinju da besne, nisu u stanju da održe koncentraciju… Sve ovo može da ukazuje na razmaženost, ali i na postojanje poremećaja pažnje (ADD) i hiperaktivnosti (ADHD).
Statistički podaci nedvosmisleno ukazuju na neprestan porast broja dece sa ovakvim problemima. Trenutno oko 10% dece u svetu, u većoj ili manjoj meri ima probleme sa ovim poremećajima. Pri tome, hiperaktivnost i poremećaj pažnje su čak šest puta učestaliji kod dečaka nego kod devojčica.
Problemi sa učenjem
Deca koja se suočavaju sa problemima poremećaja pažnje i hiperaktivnosti često imaju i probleme sa učenjem i uspehom u školi. Međutim, to nikako ne znači da su ona manje inteligentna. Ustvari, sasvim je suprotno. Ta su deca često izuzetno pametna i kreativna, a glavni razlog što na IQ testovima ostvaruju lošije rezultate je upravo nedostatak pažnje tokom rešavanja testova.
U praksi se često dešava da dete na testovima inteligencije ostvari jako loše rezultate. Međutim, nakon sprovedene terapije i odgovarajućeg treninga, na ponovljenim testovima inteligencije, IQ često bude daleko iznad proseka. Dakle, kod dece sa poremećajem pažnje u velikoj većini slučajeva se na IQ testovima dobijaju lažni rezultati.
Kako razlikovati razmaženost od hiperaktivnosti?
Roditelji nemirne dece su u nezavidnom položaju, jer se suočavaju sa nedoumicom kako da prepoznaju da li je u pitanju samo detetova razmaženost i hirovitost, ili je kod njega zaista prisutan problem hiperaktivnosti koji ne bi smeli zanemarivati.
Prema tvrdnjama psihologa, razlika je u tome što razmaženo dete uz reakciju osobe s autoritetom (roditelja ili nastavnika) može da se kontroliše. Njegovi hirovi i ispadi mogu doslednim stavom roditelja da se ograniče. Sa druge strane, ako je u pitanju dete koje pati od poremećaja pažnje i hiperaktivnosti, ovakvo ponašanje neće moći da se promeni tek tako.
Hiperaktivnost (ADHD) i poremećaj pažnje (ADD) su urođeni problemi. Najčešće se otkrivaju kada dete krene u vrtić, tačnije kada ostvari prve duže socijalne kontakte sa vršnjacima. Najveći problem predstavlja činjenica što se roditelji za stručnu pomoć uglavnom obraćaju dosta kasno, tek kada dete bude u drugom ili trećem razredu. Tako je jer ovakvi problemi postaju drastično izraženiji onda kada se pred dete postave ozbiljniji zahtevi i školske obaveze.
Šta je ustvari hiperaktivnost, a šta poremećaj pažnje?
Hiperaktivnost se može opisati kao aktivnost deteta koja nije primerena konkretnoj situaciji. Poremećaj pažnje znači nesposobnost deteta da održi pažnju na one aktivnosti koje su u skladu sa njegovim uzrastom.
Ova dva poremećaja imaju neke zajedničke karakteristike. Najvažnije od njih su: selektivna pažnja, rasejanost i impulsivnost. Međutim, iako su ove tri osobine prisutne kod oba poremećaja, hiperaktivnost i poremećaj pažnje se mogu razlikovati i ne moraju uvek da idu zajedno.
Selektivna pažnja
Kod deteta koje se suočava sa ADD i ADHD problemima prisutna su dva specifična oblika pažnje. Takav mališan može bez problema da fokusira na nešto što ga interesuje, na primer, dok igra video igricu ili gleda omiljeni dečji film. Sa druge strane, njegova pažnja je veoma loša kada su u pitanju svakodnevne aktivnosti koje mu nisu interesantne. U takve „nezanimljive“ aktivnosti često spada i škola.
Rasejanost
Hiperaktivnost karakteriše i to što se tok misli deteta lako može narušiti. Ono često ne može da razlikuje važno od nevažnog i započinje nove aktivnosti iako one prethodne, već započete, nije privelo kraju. Pored toga, dete koje je hiperaktivno ne ume da prepozna i odredi prioritete.
Impulsivnost
Jedna od osobina hiperaktivnih mališana je i njihova impulsivnost. Dete sa ADD i ADHD često reaguje pre nego što razmisli, što ga stalno dovodi u razne opasnosti i nevolje. Ono ustvari sprovodi u delo sve misli i ideje koje mu prve padnu na pamet, bez razmišljanja o posledicama koje mogu da nastanu iz nepromišljenih postupaka.
Ovakva deca po svojoj prirodi ne moraju da budu agresivna i nevaljala, ali su zato po pravilu nepredvidiva. Imaju problem sa odlaganjem zadovoljenja neke svoje potrebe, nestrpljiva su, lako pobesne, teško sarađuju i ne vole da dele stvari sa svojim vršnjacima.
Takođe, hiperaktivnoj deci je svojstveno i tzv. impulsivno laganje. Za razliku od ostale dece, koja svoje laži smišljaju dugo, mališani sa ADD i ADHD poremećajima su brzopleti kada se služe lažima da bi se izvukli iz neke neprijatne situacije.
Njihova impulsivnost je primetna i u načinu na koji ispunjavaju školske obaveze. Zato ovakvi mališani, u želji da što pre završe zadatak, bez provere napišu prvo šta im padne na pamet i tako često dolaze do pogrešnih rezultata.
Kako roditelji mogu pomoći hiperaktivnom detetu?
Pomoć hiperaktivnoj deci podrazumeva odgovarajući trening i adekvatno vaspitanje. Roditelji čije dete ima probleme sa hiperaktivnošću najpre treba dobro da se informišu. I, što je veoma važno, da budu jako strpljivi, jer će teško naučiti dete da bude organizovano i da ne reaguje impulsivno, ako su i oni sami skloni burnijim reakcijama.
Od roditeljskog stava najviše i zavisi da li će dete svoj nemirni temperament usmeriti u svoju korist ili ka svojoj šteti. Najpre treba pomoći detetu da nauči da uči. Decu uopšte, a naročito hiperaktivnu decu, treba stalno motivisati, nagrađivati svaki njihov uspeh, usmeravati ih u pravom smeru, a pre svega razumeti i prihvatiti njihovu različitost i jedinstvenost.
Što se stručne pomoći tiče, psiholozi sprovode razne treninge i terapije. Neke od njih, poput biofidbek i neurofidbek terapije, su jako efikasne.
