Osmogodišnji Petar se žali svojoj majci: “Ovde kod kuće me samo iskorišćavate. Sve moram da radim zabadava – da nosim i da izbacujem smeće, idem u prodavnicu, da postavljam sto, a za vikend još i tati da pomažem oko pranja kola. Na raspustu kad sam bio kod bake i deke uvek sam dobijao novac od njih, kad god sam nešto pomagao…”.
Šta sad i kako reagovati na ovu i na situacije slične ovoj?
Nikakav novac za svakodnevne dužnosti!
Bolje bi bilo da baka i deka nisu davali novac Petru za njegovu svakodnevnu pomoć u domaćinstvu, jer deca moraju da nauče da u jednoj porodičnoj zajednici svako treba da preuzme pojedine dužnosti, a da za to ne bude posebno nagrađen. Kad otac primera radi popravi u kući slavinu koja curi, neće biti za to plaćen iz kućne kase, a kad majka zakrpi poderane pantalone svom sinu ne očekuje da joj on za to da nešto od svog džeparca. Isto tako razumljivo je da roditelji obavljaju svoje kućne obaveze, a tako isto i da deca treba da preuzmu i izvrše svoje zadatke bez ikakve novčane naknade, na primer da donesu novine, da zaliju cveće, da isprazne kantu za smeće, idu u kupovinu, obrišu sudove, pospreme sto, nameste krevete i td. Takvi zadaci nemaju i ne smeju da imaju nikakve veze sa novcem – u svakom slučaju ništa sa džeparcem, jer njega opet deca treba da dobiju bez ikakve protiv usluge.
Obavljanje kućnih poslova pomaže razvoj nezavisnosti i odgovornosti kod deteta i to je glavni razlog zašto dete treba da učestvuje u raspodeli svakodnevnih obaveza, naravno srazmerno njegovom uzrastu u njegovim sposobnostima.
U kojim slučajevima deca mogu dobijati novac
Desetogodišnja Milena i njene drugarice sede u njenoj sobi i slušaju muziku. Majka ulazi i kaže: “Komšinica je došla u goste i treba nam još kafe i keksa. Molim te, Milena otrči do prodavnice. A evo ti ovde i jedne novčanice više, za to možeš da kupiš nešto za grickanje za tebe i tvoje društvo”. Majka ovde pravilno postupa: za taj trud koji leži van kruga svakodnevnih domaćih dužnosti, dete treba da bude nagrađeno, a ta nagrada sme da se sastoji koji put i u novcu. Kad deca lepo operu i izglancaju očeva kola i za to svako od njih može dobiti nešto novca, kad mlađi brat očisti bicikl starijoj sestri, a ona mu za to da neku čokoladu ili čak i nešto malo novca, ovakvom načinu zarađivanja se ne može ništa prigovoriti.
I kod drugih ljudi deca smeju povremeno da zarade novac, na primer kao četrnaestogodišnja Miljana. Miljana priča svojoj majci: “Mama, komšinica Nena me je pitala da li mogu svake srede i subote posle podne 3 sata da čuvam malog Kiću. Ona će mi za to davati svake nedelje po 1000 din. Dozvolićeš mi to, zar ne? Za domaće zadatke mi preostaje i pored toga još dovoljno vremena, a ako svake nedelje zaradim po 1000 dinara moći ću sebi uskoro da kupim novi telefon – od džeparca to nikad ne bih uspela!”
Majka treba da dozvoli ovo i ovakvo zarađivanje novca, i to je pravilno jer deca treba od malena da nauče da se mora uraditi nešto posebno da bi se nešto posebno i dobilo.
Nikada nemojte reći svome detetu: “Ako mi ovo uradiš, ja ću ti dati nešto”. To je najbolji način da ga naučite da ucenjuje, a vi to sigurno ne želite!
