Bez ljudi, i van domašaja njihovog vaspitnog uticaja, dete se ne može razvijati kao razumno biće. Možda najbolji dokaz za ovu tvdrnju su deca koja su odrasla izgubljena u divljini. Zbog odgoja u divljini ova deca su izgubila i moć govora, najčešće se ponašaju kao životinje koje su ih odgojile i veoma teško se prilagođavaju životu među ljudima.
Odlučujuća uloga vaspitanja i obučavanja u razvoju čoveka ipak ne znači da se taj razvitak odvija nezavisno od bioloških zakona i naslednih faktora. U samom ponašanju dece, u osobinama tog ponašanja, treba razlikovati ono što je u vezi sa prirodom i ono što je uslovljeno životom i vaspitanjem.
Prelomni period u formiranju ličnosti
Poznato je da u trećoj godini dolazi do znatnih promena u izgledu deteta, a naročito u njegovom ponašanju. Do tada je dete dovoljno očvrslo i nastavlja brzo da raste, veoma je živo i teži samostalnosti. Ali se ova samostalnost često odražava kroz negativni karakter deteta, kada ono čini „sve suprotno“, uprkos zahtevima odraslih.
Ovaj period neki istraživači smatraju kao „prvu krizu u razvitku dečje ličnosti„, ističući u prvi plan crte tvrdoglavositi, neposlušnosti, egoizma. Ovo je nešto kao „bolest uzrasta“ a nastaje čisto biološki (na primer, pojačanje aktivnosti endokrinih žlezdi).
Može li se stvarno smatrati da su takve crte, u onim slučajevima kada se ispoljavaju u ponašanju deteta, isključivo rezultat osobina toga uzrasta?
Kad bi bilo tako, onda bi sva deca u ranom detinjstvu bila nepopravljivo tvrdoglava i priređivala bi svojim roditeljima samo neprijatnosti i brige. Međutim, većina dece srećno izbegava te „bolesti uzrasta“. Posmatranja nas ubeđuju da se crte negativizma u ponašanju deteta najpre mogu objasniti uslovima njegovog života i vaspitanja.
Zdravo, snažno dete veoma je živahno i oseća potrebu za raznovrsnim aktivnostima. Trogodišnje dete, ume da podražava odrasle, ono želi da oproba svoje snage, da bude bez stalnog nadzora odraslih (da jede samo, da se samo oblači, samo sebi pravi igračke i sl.). Ali njemu se ne izlazi uvek u susret („Ne smetaj“, „Ostavi me“, „Sedi mirno“). Tada najčešće dolazi do konflikta između deteta i odraslih.
Razvijanje karaktera od najranijeg detinjstva
Ali ako odrasli, uzevši u obzir snagu deteta, njegovu radoznalost, težnju ka samostalnosti, organizuju njegov život tako da on bude pun raznih igara (i onih motornih), i sami mu posvete više pažnje, ako ga budu učili da samo sebe služi i izvršava zadatke koje može, onda neće biti osnove za razvitak negativizma u detetovom ponašanju i karakteru. Naprotiv, razviće se potpuno suprotne osobine: umesto tvrdoglavosti i jogunstva – upornost, izdržljivost, samosavlađivanje.
Dakle, ako se deca od malih nogu pravilno vaspitavaju i fizički i duhovno, i ako se stariji potrude da uvek obraćaju pažnju na njihove zahteve i ako se, najzad, ono nalazi u zdravom dečjem kolektivu, onda se s pravom može reći, ono će se normalno razvijati i rasti kao dobro i veselo dete.
Dečji razvoj nije samo biološki proces
Pogrešno shvatanje dečjeg razvitka kao čisto biološkog procesa često se ispoljava i u shvatanju sposobnosti kao gotovih „darova“ prirode. Ova je zabludi, na žalost, rasprostranjena ne samo među mnogim roditeljima nego i među nekim pedagozima.
Naravno, čovek se rađa sa određenim predispozicijama, a od spoljnih uslova zavisi hoće li se one razviti u sposobnosti ili će ostati uspavane i zaključane.
U ovom smislu i treba shvatiti uticaj vaspitanja i obučavanja na fizički i umni razvitak deteta, na formiranje njegovog karaktera i ličnosti u celini. Da li će čovek koji raste postati „dobar“ ili „loš“ zavisi od svih uticaja kojima je podvrgnut spolja – uticaja društva u celini, sredine koja ga neposredno okružuje i najzad od onog najvažnijeg, od usmerenosti njegovog vaspitanja u porodici, dečjem vrtiću i školi.
Uticaj vaspitanja na ublažavanje prirodnih nedostataka
Uticaj vaspitanja ispoljava se i u povoljnom razvitku prirodnih predispozicija deteta i ublažavanju ili potpunom eliminisanju nekih prirodnih nedostataka.
Recimo, dete se rodilo slabačko, često boluje, raste bolešljivo i mršavo. U kom pravcu ga treba vaspitavati? Ako se sa njim bude postupalo kao sa biljkom iz staklene bašte, ako se bude čuvalo od „štetnih“ spoljašnjih uticaja, ova slabost će dovesti do toga da se kod njega razvija strah i zatvorenost. Formiraće se plašljiva priroda slabog karaktera. Međutim, razumno fizičko očvršćavanje i svakodnevno druženje sa drugom decom, uporni rad na samovaspitanju, mogu učiniti da ono postane veseo i energičan čovek.
