Početna Škola Analiza lika “Dioba Jakšića” analiza dela i likova (prepričana pesma)

“Dioba Jakšića” analiza dela i likova (prepričana pesma)

1775
0
PODELI

Pred vama se nalazi ukratko prepričano delo “Dioba Jakšića”. Tekst koji je pred vama može vam veoma dobro poslužiti i kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da ipak pročitate pesmu i doživite je na svoj način.

Dioba Jakšića

Jedna od najlepših epskih pesama jeste pesma “Dioba Jakšića” koja prikazuje bratske odnose narušene lošom podelom imovine i netreperljivošću među broćom, ali ujedno prikazuje i plemenitost žene, koja mudro miri braću. Zbog toga je ženski lik posebno važan za ovu pesmu, jer ističe jedine istinske vrednosti života – ljubav, porodicu, dobrotu.

Braća Bogdan i Dmitar Jakšić pokušavaju da podele imovinu, koja donosi razdor među braćom, jer iako su sve uspeli da podele sivi soko i konj vranac ostali su nepodeljeni. Dmitar je pohlepno želeo oba, a Bogdan nije želeo da da nijedno. Tada nastaje sukob među braćom i dugogodišnja ljubav i bratstvo se zaboravljaju, bivaju zamenjeni lukavim težnjama da se domognu što boljeg. U takvoj situaciji brat Dmitar postupa sasvim nepromišljeno i loše – pre polaska u lov poziva suprugu Anđeliju i naređuje joj da mu po odlasku otruje brata, a ukoliko to ne učini  bolje je da ga ne čeka kod kuće. Dmitar ne samo da postupa loše i podlo, već i svoju suprugu dovodi u nezgodan položaj – navodi je da ubije devera i time dokaže odanost mužu.

Anđelijin položaj, nimalo lak i jednostavan primorava je da brzo i razumno misli i da odluku koju bude donela ne ugrozi nikog. Mora biti pokorna mužu, ali ne želi da ubije devera, a još manje da uništi bratski odnos. Kako bi sprečila tragediju i očuvala bratsku ljubav ona dolazi do najboljeg mogućeg rešenja – uzima zlatnu molitvenu čašu, svoju najveću dragocenost i odlazi deveru, sa željom i molbom da joj pokloni konja i sokola. On je to učinio. Prepoznao je u Anđeliji milosrđe i požrtvovanost i bez oklevanja joj poklonio ono što ga je posvađalo s bratom.

Anđelijin postupak pokazuje da rešenje uvek postoji i da se plemenitim postupcima problemi lakše rešavaju. Njen postupak stoji nasuprot Dmitrovom – da ubije brata i tako dobije konja i sokola. Iako je njegov postupak loš, brzoplet i za svaku osudu,  Dmitar to brzo uviđa i počinje da se kaje, jer shvata da ukoliko bude izgubio brata neće mu ostati ništa vredno i toliko dragoceno. Znak da je pogrešio javlja se u lovu kada je njegov konj izgubio obe prednje noge i njegov soko slomio krilo, a od njih dobija odgovor da im je teško bez krila i nogu kao bratu bez svog brata, što je ujedno i snažna poruka Dmitru.

Po dolasku na dvor, sačekala ga je lepa vest – Anđelija mu nije ubila vrata, već ga je s njim pomirila. Njenom hrabrom odlukom pokazala je da je ljubav iznad svega i da nikakva bogatstva i blaga ne mogu nadoknaditi porodicu. Zarad nje ljudi moraju biti spremni da žrtvuju, praštaju i razumeju. Anđelijino delo nije samo odraz njene plemenitosti i dobrote, već je pokazatelj da se svaki problem može rešiti na pravi način i da je važno da ljudi ne zaboravljaju koje su prave vrednosti u životu.

Dioba Jakšića (pesma)

Mjesec kara zvijezdu danicu:
Đe si bila, zvijezdo danice?
Đe si bila, đe si dangubila?
Dangubila tri bijela dana?”
Danica se njemu odgovara:
Ja sam bila, ja sam dangubila
Više b’jela grada Bijograda,
Gledajući čuda velikoga,
Đe dijele braća očevinu,
Jakšić Dmitar i Jakšić Bogdane.
Lijepo se braća pogodiše,
Očevinu svoju pod’jeliše:
Dmitar uze zemlju Karavlašku,
Karavlašku i Karabogdansku,
I sav Banat do vode Dunava;
Bogdan uze Srijem zemlju ravnu,
Srijem zemlju i ravno Posavlje,
I Srbiju do Užica grada;
Dmitar uze donji kraj od grada
I Nebojšu na Dunavu kulu;
Bogdan uze gornji kraj od grada
I Ružicu crkvu nasred grada.
O malo se braća zavadiše,
Da oko šta, veće ni oko šta:
Oko vrana konja i sokola:
Dmitar ište konja starješinstvo,
Vrana konja i siva sokola,
Bogdan njemu ne da ni jednoga.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Dmitar uzja vranca velikoga,
I on uze sivoga sokola,
Pak polazi u lov u planinu,
A doziva ljubu Anđeliju;
“Anđelija, moja vjerna ljubo!
Otruj meni mog brata Bogdana;
Ako li ga otrovati nećeš,
Ne čekaj me u bijelu dvoru.”
Kad to začu ljuba Anđelija,
Ona sjede brižna, nevesela,
Sama misli, a sama govori:
“Što će ova sinja kukavica!
Da otrujem mojega đevera,
Od Boga je velika grijota,
A od ljudi pokor i sramota;
Reći će mi malo i veliko:
Vidite li one nesretnice,
Đe otrova svojega đevera;
Ako li ga otrovati neću,
Ne sm’jem vojna u dvoru čekati.”
Sve mislila, na jedno smislila:
Ona ode u podrume donje,
Te uzima čašu molitvenu,
Sakovanu od suvoga zlata,
Što je ona od oca donela,
Punu rujna natočila vina,
Pak je nosi svojemu đeveru,
LJubi njega u skut i u ruku,
I pred njim se do zemljice klanja:
“Na čast tebi, moj mili đevere!
Na čast tebi i čaša i vino,
Pokloni mi konja i sokola.”
Bogdanu se na to ražalilo,
Pokloni joj konja i sokola.
Dmitar lovi cijel dan po gori,
I ne može ništa uloviti;
Namjera ga pred veče nanese
Na zeleno u gori jezero,
U jezeru utva zlatokrila,
Pusti Dmitar sivoga sokola,
Da uvati utvu zlatokrilu,
Ona mu se ne da ni gledati,
Nego ščepa sivoga sokola
I slomi mu ono desno krilo.
Kad to viđe Jakšić Dimitrije,
Brže svlači gospodsko od’jelo,
Pak zapliva u tiho jezero,
Te izvadi sivoga sokola,
Pa on pita sivoga sokola:
“Kako ti je, moj sivi sokole,
Kako ti je bez krila tvojega?”
Soko njemu piskom odgovara:
“Meni jeste bez krila mojega,
“Kao bratu jednom bez drugoga.”
Tad’ se Dmitar bješe osjetio,
Će će ljuba brata otrovati,
Pa on uzja vranca velikoga,
Brže trči gradu Bijogradu,
Ne bi l’ brata živa zatekao;
Kad je bio na Čekmek-ćupriju,
Nagna vranca, da preko nje pređe,
Propadoše noge u ćupriju,
Slomi vranac obje noge prve
Kad se Dmitar viđe u nevolji,
Skide sedlo s vranca velikoga,
Pak zavrže na buzdovan perni,
Brže dođe gradu Bijogradu,
Kako dođe, on ljubu doziva:
“Anđelija, moja vjerna ljubo’
Da mi nisi brata otrovala?”
Anđelija njemu odgovara:
“Nijesam ti brata otrovala,
“Veće sam te s bratom pomirila.

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR