Disleksija je problem koji je sve izraženiji i učestaliji među decom. Najčešće se otkriva nepsoredno po polaska deteta u školu, u I ili u II razredu. Ispoljava se u vidu problema u čitanju i razumevanju pročitanog, a vrlo često ide zajedno sa poremećajem pisanja (disgrafija). U populaciji dece školskog uzrasta, simptomi disleskije prisutni su kod oko 10% mališana.
Nažalost, disleksija se uglavnom otkriva sa zakašnjenjem, jer većina roditelja dislektične dece teškoće u savladavanju čitanja tumači kao detetovu lenjost, razmaženost ili otpor prema školi i školskim obavezama. Usled ovakvog tumačenja, roditelji najčešće greše tako što vrše pritisak na dete. Kritikuju ga, neki čak i kažnjavaju, u nadi da će ga tako podstaći na učenje.Međutim, to je jako opasno jer se lako može odraziti na detetov psihički i intelektualni razvoj i u mnogome može umanjiti njegovo samopouzdanje.
Kako prepoznati disleksiju?
Teškoće prilikom čitanja se ispoljavaju na razne načine:
- Nemogućnost pamćenja oblika slova;
- Nemogućnost deljenja reči na glasove;
- Nemogućnost sastavljanja reči od glasova;
- Nemogućnost uviđanja veze između štampanog i pisanog slova;
- Permutovanje samoglasnika (vokala) u rečima;
- Permutovanje slova sličnog oblika;
- Permutovanje slova slične fonetike (b i p; k i n; d i t…);
- Zamena redosleda slogova i slova u reči i rečenici;
- Preskakanje redova;
- Izostavljanje reči ili slova;
- Otežano čitanje, odnosno čitanje slovo po slovo ili slog po slog;
- Ponavljanje pri čitanju slova ili sloga;
- Nerazumevanje pročitanog, što za posledicu ima probleme u donošenju zaključaka.
Zavisno od obilka i stepena disleksije, dete može ispoljiti samo neke od ovih simptoma i smetnji. Dijagnoza se, zahvaljujući efikasnim testovima, uspešno uspostavlja, ali je važno obratiti se na vreme logopedu ili defektologu.
Šta je uzrok disleksije?
Stav nauke je da u pozadini disleksije stoji zamena funkcija leve i desne moždane hemisfere. Leva moždana hemisfera je analitička i ona je zadužena za jezičke funkcije – čitanje i pisanje. Desna hemisfera je zadužena za sintezu vizuelnih i auditivnih informacija. Kod dislektičkne osobe, problem je u kašnjenju razvoja leve hemisfere, pa njenu ulogu preuzima desna hemisfera i tako postaje dominantna. To je i razlog zbog kog dislektičari razmišljaju na vizuelan način, tj. u slikama, i efikasnije uče po globalnom metodu.
Problemi koji prate dislektično dete u školi
Dete sa dislektičnim smetnjama najčešće nailazi na nerazumevanje sredine. Tako učitelji kritikuju dete, daju mu slabe ocene, roditelji se, pak, ljute na dete, vrše pritisak na njega da ulaže više truda, dok ga vršnjaci zadirkuju. Nemogućnost postizanja pozitivnih rezultata u školi, praćena kritikama i pritiscima, umanjuje detetovo samopouzdanje i utiče na detetovu izgradnju negativne slike o sebi. Sve to je previše za dete koje na ranom školskom uzrastu nema dovoljno izgrađene modele za prevazilaženje stresa i napetosti sa kojima se očigledno susreće.
Poseban tretman dece koja imaju dislektične smetnje
Deca koja imaju disleksiju odlikuju se uglavnom prosečnom ili nadprosečnom inteligencijom. Veoma su maštovita i kreativna, imaju izuzetno razvijenu intuiciju. Kod njih je ukrštena dominacija leve i desne strane, pa tako mogu da pišu desnom rukom, a da bude dominantna leva noga i sl. Imaju izraženu sposobnost rešavanja i najsloženijih zadataka koji su predstavljeni u slikama, dok je isti problem predstavljen slovima i brojevima za njih teško rešiv.
Najvažnije je da roditelji, onda kada posumnjaju da je dete u problemu , imaju razumevanja za njegove teškoće i potraže stručnu pomoć. U slučaju da je dislektičnom detetu obezbeđen poseban, prilagođen program za rad i savladavanje školskog gradiva, može postizati jako uspešne rezultate. Poruka je da dete sa ovim smetnjama pohađa školu po individualnom planu i programu, koji je adekvatan i prilagođen njegovim sposobnostima. Da gradivo bude prezentovano na način koji odgovara njegovom misaonom stilu.
Podrška i ohrabrenje su veoma važni
Detetu treba pružiti podršku, ohrabriti ga i tako mu pomoći na putu ka ostvarenju sopstvenih potencijala. Potencijala koji itekako postoje, ali je put do njihove realizacije drugačiji nego kod ostale dece. Deca sa disleksijom svet posmatraju na drugačiji način, ali saznanja do kojih dolaze ista su kao i kod svih ostalih.
U prilog ovome govori i činjenica da su neki od najvećih umova čovečanstva i najuspešniji ljudi današnjice, kao deca imali dislektične smetnje. Pomenućemo samo neke: Albert Ajnštajn, Tomas Edison, Isak Njutn, Čarls Darvin, Vinston Čerčil, Bil Gejts, Stiv Džobs, Leonardo Da Vinči, Vinsent van Gog, Salvador Dali, Agata Kristi, Ernest Hemingvej, Džon Lenon, Stiven Spilberg, Volt Dizni, Tom Kruz, Medžik Džonson, Muhamed Ali, Džejmi Oliver itd. Njihov uspeh nije samo rezultat napora i truda koji su uložili, već i podrške i razumevanja koje su imali u svom okruženju.
