Početna Porodica Tatin i mamin kutak Doktor Svetomir Bojanin o vaspitanju dece

Doktor Svetomir Bojanin o vaspitanju dece

598
0
PODELI
foto: youtube.com
foto: youtube.com

Naš eminentni stručnjak, dečji psihijatar Dr Svetomir Bojanin, dugogodišnji profesor Defektološkog i Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zauzima značajno mesto u psihijatrijskim i psihološkim krugovima ne samo kod nas, nego u čitavom svetu. On je dobar deo svoga rada posvetio proučavanju razvoja deteta, psihološkim i psihijatrijskim problemima tokom razvoja. Takođe, iscrpno je proučavao i odnos institucija, pre svega vaspitno-obrazovnih, prema deci i njihovim potrebama. Evo šta on govori o vaspitanju.

Vaspitanje je naš prirodan odnos prema deci

Bojanin pre svega ističe da je proces vaspitanja zapravo naš prirodan odnos prema deci i sve ono što taj odnos podrazumeva. To je razmena emocija, komunikacija, pružanje primera deci kako se šta radi, pružanje podrške tokom odrastanja i prilikom spoticanja u pokušajima da se savladaju izazovi i problemi koji prate dete tokom njegovog razvoja. Nema vaspitanja po uputstvu. To nije moguće…

Dete je naše ogledalo

Dete se vaspitava i tako što aktivno učestvuje u životu porodice. Ono posmatra i upija sve ono što se zbiva pred njim. Način na koji roditelji komuniciraju, rešavaju konflikte, sarađuju, razmenjuju emocije, način na koji se odnose prema ljudima iz svoje okoline, prema svetu, prema obavezama i dužnostima. Sve se ovo reflektuje na dete. Ono sve to usvaja i tako gradi svoj odnos prema svetu i prema ljudima. Ukoliko roditelji zahtevaju od deteta da bude pristojno i da poštuje druge, a pritom se raspravljaju pred njim, ili da bude uredno i da, na primer, pospremi svoj krevet ujutru, a oni sami to ne čine, onda sve to nema nikakvog smisla. Jer deca se vaspitavaju posmatrajući svoje roditelje. „Kako se ponašamo, kako izgledamo – tako i vaspitavamo“.

Ako ne peremo ruke pre i posle obroka a od deteta tražimo da to čini, stvaramo konflikt i na taj način uništavamo uzajamno poverenje koje treba da postoji između roditelja i deteta. Roditelji treba da budu spremni, da se potrude; da zasluže da budu uzori svojoj deci. Da ostanu dominantni među mnoštvom ličnosti sa kojima se dete sreće tokom svog odrastanja, kako neposredno, tako i putem medija.

Utičite na dete da zavoli učenje

Obaveza i dužnost roditelja je da dete školskog uzrasta podstiče, a u krajnoj liniji, čak i da ga primorava, na učenje. Međutim, ovim putem nećemo mnogo postići. Naprotiv – možemo doprineti sticanju averzije prema učenju i školi.

Neka dece i uz obezbeđene optimalne uslove i uz sve pridike i dalje ne žele da uče. Roditelji su zabrinuti i ne znaju šta da rade, pitaju se kako da ih podstaknu. Pritom nemaju u vidu činjenicu da ih deca nikada ne viđaju kako čitaju ni novine, a kamoli knjige. Roditelji pre svega treba da se potrude da kod deteta razviju ljubav prema knjigama i čitanju, najpre preko slikovnica, a kasnije i preko ozbiljnije literature. Kako to lepo kaže dr Bojanin: „Roditelji trebaju da deci oslade učenje, da dete hoće da uči“. Od toga zavisi da li će dete biti uspešno u školi ili ne.

Postoji ogromna razlika u tome da li dete primoravamo da uradi domaći zadatak, da pročita lektiru i sl., i to uz komentare da ono za sebe uči, ili mu pomažemo radeći sa njim na domaćim zadacima.

Važnije je pohvaliti nego izgrditi dete

Dr Bojanin ističe da dete ima urođenu potrebu da se privije uz nekoga ko će mu biti uzor i sa kime će se poistovetiti. Uz nekog ko ga impresionira, ko ima sluha i razumevanja za njegove potrebe i ko razume njegovu prirodu.

Potreba za autoritetom je prirodna. Detetu trebaju roditelji koji će ga voleti bezuslovno i neizmerno, uz koje će se osećati sigurno i zaštićeno. Međutim, roditelji trebaju da budu autoriteti koji će postaviti temelje za njegov uspešan život u odraslom dobu.

Sredstvo vaspitanja su i nagrada i kazna, ali je mnogo važnije i svrsishodnije pohvaliti dete kada učini nešto valjano, nego ga grditi kada učini nešto loše. Značajnije je za formiranje detetove ličnosti i osećanja odgovornosti. Dete treba pohvaliti kada „pobedi sebe“, kada učini nešto sa više uspeha danas u odnosu na juče; a ne treba mu upućivati pohvale onda kada je uspešnije od svojih vršnjaka.

Ne gušite dete svojom posvećenošću

Čovekova potreba za potomstvom je u njegovoj prirodi. Ljubav prema deci je snažna i bezuslovna. Roditelji su spremni na svaki vid žrtve zbog svoje dece. Daju ljubav a ne traže uzvraćanje. Međutim, čak i onda kada se deca osamostale i zasnuju svoje porodice, oni tiho pate i nadaju se da će im deca uzvratiti pažnjom i brigom. U vezi sa ovim dr Bojanin ističe i roditelje koji su svoju decu obasuli ljubavlju i pažnjom. Toliko da su se potpuno odrekli sopstvenog života u smislu odustajanja od ambicija i napredovanja u struci, zapostavljanja svojih ranijih navika i hobija, zanemarivanja odnosa sa partnerom i sl.

Na ovaj način roditelji ustvari blokiraju normalan rast i razvoj sopstvenog deteta. Zato jer polako ali sigurno postaju sve nezadovoljniji, a to roditeljsko nezadovoljstvo se itekako reflektuje na dete. Detetu su potrebni srećni i zadovoljni roditelji, to je veoma važno za njegov razvoj!

Za kraj, još jedan citat dr Svetomira Bojanina: „Moramo znati šta dete može, a šta mu možemo dozvoliti. Sa strepnjom, ali ipak moramo. Kada da prestanemo da brinemo? Ne možemo da prestanemo. Ali moramo da prestanemo da smetamo detetu da odraste. Što ga više zaštićuješ manje ga štitiš“.

 

OSTAVITE ODGOVOR