Početna Škola Sastavi - teme Doživljaj sa letnjeg raspusta (raspust u doba korone)

Doživljaj sa letnjeg raspusta (raspust u doba korone)

3899
0
PODELI
Doživljaj sa letnjeg raspusta

Ova 2020. godina se po mnogo čemu razlikuje od proteklih godina. Pandemija korona virusa izmenila je naše živote, rutine, navike. Leto se promenilo. Doživljaj sa letnjeg raspusta je značajno drugačiji nego obično. Evo primera na ovu temu za starije razrede osnovne škole.

Doživljaj sa letnjeg raspusta

Leti imamo mnogo slobodnog vremena da ga posvetimo sebi. Nema više škole i jedina obaveza je da se dobro zabavimo.

Meni je ovo leto bilo čudesno. Pritom, ne mislim na mnogobrojna putovanja, druženja na moru, bazene, nego na ono što je to leto činilo drugačijim od ostalih.

Naime, na početku raspusta nije bilo nikakvih naznaka da će ovo leto biti dobro. Bilo je sumorno zbog bolesti koja se nadvila nad nama. Grad je bio pust. Samo vreli julski dani provedeni pod okriljem kuće, kao i povremene večernje šetnje sa prijateljima. Mama mi je predložila da odem sa bratom kod bake na selo. Neću kriti da sam bila pomalo razočarna, to nije delovalo nimalo uzbudljivo, s obzirom da sam ja navikla na mnogo lepše destinacije. Ipak odlučila sam da je bolje tako nego da čitav raspust provedem zatvorena u četiri zida. Kada smo stigli, dočekala nas je baka raširenih ruku. Bilo mi je zaista drago što je vidim.

Prvih nekoliko dana bilo mi je dosadno, bila sam tužna. Sve ono na šta sam inače navikla: peskovite plaže, more čisto i bistro, boje safira, galebovi koji spokojno jezde nebom, iščezli su. Sada su te slike i sećanja na prošla leta provedena na moru, zamenili seoski pejzaži. Dugačka žitna polja obojena u zlatno, miris zrelih kajsija i petao koji me budi u cik zore.

Međutim, uskoro  se desilo nešto što mi je ovo leto učinilo posebnim. Upoznala sam Sofiju i Jakova, dva dobra prijatelja koji su promenili moju svakodnevnicu. Moj brat i ja stalno smo se nalazili sa njima na jednoj malenoj uvali reke oivičene gustom šumicom. Svakog popodneva bismo se okupili i družili zajedno. Postavili bismo ćebence na šljunkovitoj obali i slušali žuborenje reke pomešano sa pojem ptica. Bilo je zaista divno, ćaskali bismo i igrali se raznih igara sve do samog sutona, kada bi nebo postalo purpurno, a Sunce krenulo da se povlači pod horizontom. Tek tada bi se rastali pomalo setno, ali ipak jedva iščekujući sledeće druženje.

Poslednjeg dana odlučili smo da kampujemo kraj te uvale. Roditelji su nam to dozvolili, čak su nam i pomogli u ovoj nameri. Tom prilikom Jakov je poneo štapove za pecanje, te smo zajedno pecali ribe u reci. Jakov je bio najbolji, sušta suprotnost mom bratu čije je jedino postignuće bilo da baca kamenčiće u vodu i plaši ribe.

Nedaleko od ovog mesta nalazilo se polje kukuruza. Tata mi je pričao kako su nekada kada su oni bili mladi išli u “lov na purenjake”. Purenjaci su kako mi je tada objasnio mladi klipovi kukuruza ispečeni na žaru. Predložila sam da probamo i svi su prihvatili moju ideju. Otišli smo do polja i nabrali za svakoga po jedan mladi klas čija su zrna bila puna neke bele tečnosti koja je podsećala na mleko.

U sumrak smo uzeli da upalimo logorsku vatru, što nije bilo tako lako jer niko od nas nije imao puno iskustava. Pronašli smo kamenje i ogradili ognjište iz koga je uskoro počela da pucketa fina vatrica.  Moj brat je sakupljao suva drvca i ložio vatru. Ispostavilo se da ga ovaj posao čini posebno srećnim. Na kraju smo se svi šćućurili oko vatre i pustili da nas njena toplota zagreje posle svog onog lova i gacanja po vodi. Pekli smo purenjake i ulovljenu ribu na vatri, sve je bilo tako ukusno. Smejali smo se i zadirkivali jedni druge jer su nam na zubima ostajale crne mrlje od purenjaka. Bilo je beskrajno zabavno.

Kada je noć malo utišala okolinu pronašli smo novu zabavu, pričali smo strašne priče. Sofija je znala najstrašnije priče. Najjezivije je bilo kad neki zvuk iz šume potkrepi tu njenu njenu pričicu. Gledala sam kako se menja boja na Jakovljevom licu od rumene do avetinjski blede kad bi je slušao kako priča. I sama sam nekoliko puta htela da se zagrcnem ribom kod pojedinih delova, što je bilo poprilično smešno. Na kraju večeri kada nam je svima polako dolazio san na oči, namestili smo prostirke i legli da posmtramo zvezde kako jedna za drugom grabe svoje mesto na nebu. Iznenadila sam se koliko mi je malo bilo potrebno za sreću. Samo ja okružena prijateljima pod zvedanim nebom. Tako sam zaspala nasmejana gotovo zaboravljajući da sutra odlazim. Nema te plaže, niti skupog sladoleda koji bi mogli da zamene osećaj  koji sam ponela sa sobom iz tog seoceta.

Toga leta sam naučila da mesto i okruženje ne utiču na to koliko će nam biti lepo i zabavno već ljudi koji nam svaki trenutak na tom mestu učine dragocenim. Ništa što mi se tada desilo ne bi imalo smisla da nije bilo tih dobrih prijatelja kraj mene. Oni su to što čini ovo leto drugačijim od drugih i oni su dali čar tim mojim doživljajima. I zbog njih će mi sve te dogodovštine dugo krasiti sećanje i uspomene na ovo leto.

 

OSTAVITE ODGOVOR