U brdima Skalunde, u blizini crkve živeo u davna vremena jedan džin. Od kad su meštani sagradili crkvu, on nije imao mira. Crkvena zvona su ga uznemiravala i zato je odlučio da se preseli na jedno daleko ostrvo u Severnom moru.
Posle mnogo godina, potonu jedna lađa baš u blizini tog ostrva. Među ljudima koji su se spasili doplivavši do ostrva beše nekoliko njih iz Skalunde.
– Odakle dolazite – viknu džin, sada star i oslepeo sedeći pokraj vatre.
– Mi smo iz Skalunde ako baš želiš da znaš – odgovoriše ljudi.
– Daj mi ruku da osetim da li još uvek ima tople krvi u Švedskoj – reče džin.
Čovek se nije usudio da mu pruži ruku ali zato izvadi iz vatre usijanu gvozdenu polugu i pruži je prema njemu. Džin steže usijano gvožđe svom snagom tako da se gvozdena masa cedilla među njegovim prstima.
– Oooohhh još uvek ima tople krvi u Švedskoj – reče džin – I recite mi – nastavi on.
– Da li brda oko Skalunde još uvek stoje na svom mestu?
– Ne, kokoši su ih raščeprkale – odgovori jedan čovek.
– Razumljivo reče džin – Moja žena i kćer su ih nagomilale jednog nedeljnog jutra. No, ostala brda mora da leže na svom mestu jer sam ih ja sam stvorio?
Kad jedan od ljudi odgovori potvrdno džin upita da li je žena po imenu Karin, iz zaseoka Stumen, još uvek živa. Kad i ovaj put odgovor beše potvrdan on zamoli ljude da ponesu Karin jedan pojas koji će ona nositi kao uspomenu na njega.
Po povratku kući ljudi posetiše Karin i dadoše joj pojas. No, pre no što ga ona stavi na sebe opasa ga oko hrasta koji je rastao u njenom vrtu. U gotovo istom trenu sruči se snažan vetar niotkuda. Iščupa hrast iz korena i ponese ga ka severu. Na mestu gde je rastao hrast ostade duboka rupa koja se ispuni vodom. Do današnjih dana to je jedan od najboljih izvora u Stumenu.
