Zmija i drvoseča
Obarao drvoseča natrulu bukvu u šumi, a to iz njene šuplјine ispade grdna zmijurina. On brže – bolјe za sekiru.
– Ne, pobogu! – zasikta zmija. – Kakvo ti zlo učinih?
– Preplašila si me.
– Bolan brajko, zar jedan svoj pretrplјeni strah platiti celim tuđim životom!
Čovek se postide, spusti sekiru i reče:
– Šta ćeš! Nama lјudima u krvi je da ubijamo utoliko lakše ukoliko manje osećamo i mislimo.
Zmija ga blago odmeri, i mnogo slobodnije nastavi:
– Kad si toliko iskren, daću ti savet za ceo budući život. Ja sam vrlo stara. Celog života pažlјivo sam motrila šta se dešava u vazduhu, šta na zemlјi, a šta u njoj, i došla sam do dragocenih zaklјučaka.Slušaj samo svaku reč: sve što leti mora jednom pasti, utoliko strmoglavije ukoliko je visina veća; s onim što se kreće uspravno biva isto; ako baš ne pada, ono se polako, neosetno srozava; ali ono što puzi, kao mi, nalazi se uvek u najbolјem mogućem položaju; niti može pasti, niti se srozati.
– Znači, po tvom uverenju, čovek treba da puzi.
– Ako želi da ga ništa ne iznenadi. Čak ni sama smrt, jer je već u ležećem položaju.
– Dakle, celog života puziti – večito puziti!
– Razume se, jer to je jedini stav iz koga se može najbrže i najlakše izvući što više koristi s najmanje opasnosti: uvek si kraj kakve zgodne rupe u kojoj ćeš u slučaju potrebe najlakše sačuvati svoj dragoceni život.
Čovek naglo podiže sekiru.
– Bednice, pa ti ćeš se, ako te budem ostavio u životu, hvaliti na sve strane kako si od čoveka stvorila puzavca i podlaca, a ako te premlatim, hvaliću se ja kako sam, ako ne stvarno, ono bar pokušao da istrebim iz napaćenog čovečanstva jedno od najvećih zala koje ga ugrožava.
