U nekom velikom žitnom polјu napravila ševa gnezdo, usred zelenog klasja koje se povijalo. Kada je žito poraslo i jednog dana požutelo i odeblјalo, poče ševa da se brine za svoju mladunčad.
– Moraćemo da odemo odavde – pomisli – pre nego što dođu žeteoci, unište moje gnezdo i pobiju mi mladunčad.
Stoga, svakog jutra kad je ševa opet odletela, dođe selјak i reče: – Vreme je za žetvu. Otići ću do svojih suseda i zamoliti ih za mobu.
Ptići se uplašiše u svome gnezdu i kada se njihova majka vrati kući, uzbuđeno joj ispričaše šta je selјak rekao. Ali ševa umiri svoju decu. – Još se ne moramo plašiti – reče – ako čeka na svoje susede, potrajaće dosta vremena dok žito ne bude požnjeveno.
Sledećeg dana izađe selјak opet u polјe i reče: – Žito je već potpuno zrelo, moramo ga odneti u ambar. Sine, otidi odmah svim rođacima i zamoli ih za mobu.
– Sada moramo svakako otići – cvrkutala je mladunčad opet uzbuđeno. – Budite bez brige! – odgovori ševa. – Nјegovi rođaci moraju raditi na sopstvenim njivama. Još možemo ostati u svom starom gnezdu.
Trećeg dana opet se pojavi selјak i vide kako se, klasje povija pod teretom zrelog zrnevlјa.
– Ne smemo više čekati. – reče. – Sine, odmah pođi na pijacu i pozovi žeteoce. Sutra ćemo početi.
– Sad moramo ići. – reče ševa kada joj ptići ispričaše šta su čuli. – Kad se čovek sam prihvati posla umesto da se na drugog oslanja, postoji mogućnost da će posao biti obavlјen.