Početna Škola Analiza lika Faust prepričano delo + analiza likova (Gete)

Faust prepričano delo + analiza likova (Gete)

966
0
PODELI

Johan Volfgang Gete (1749–1832) smatra se najvećim nemačkim pesnikom, piscem, vrhunskim filozofom, naučnikom i političarem. Izuzetno svestrana ličnost kao što je bio Gete, svojim književnim stvaralaštvom objedinio je čak tri književna pravca: neoklasicizam, sentimentalizam i romantizam, a njegova dela bila su inspiracija za mnoge muzičke i dramske komade. Široko obrazovanje, stalna putovanja, bogato životno iskustvo, disciplina rada – učinili su Getea veoma plodnim stvaraocem, čiji je opus podjednako veliki kako u književnosti, tako i u nauci.

Najpoznatija književna dela se mogu žanrovski razvrstati i to na: pesme: Rimske elegije (1788), Zapadno-istočni divan (1819); drame: Gec od Berlinhingena (1772), Ifigenija na Tavridi (1788), Taso (1788), Faust 1 (1808), Faust 2 (1832); romani: Jadi mladoga Vertera (1744), Godine učenja Vilhema Majstera (1796), Godine putovanja Vilhema Majstera (1821); epovi: Herman i Doroteja (1796), dok je najveći deo Geteovih naučnih radova sadržan u knjigama: Metamorfoza bilјaka, Teorija boja, Putovanje Italijom, Posmrtna posla.

O delu (sadržaj, tema, motivi)

Faust je najpoznatije Geteovo književno delo, ali i jedno od najvećih ostvarenja svetske književnosti. Gete je sam sebe nazvao „kolektivnim bićem”, koje je dobijalo „svoju hranu od nebrojano mnogo različitih pojedinaca, od neznalica i mudraca, od lјudi od duha i od glupaka”. Takvo biće on je ispolјio u brojnim delima, ali najviše i najdublјe upravo u Faustu. Ponekad se dovodi u pitanje žanrovsko određenje Fausta, ali sam Gete mu je dao oznaku tragedije. Ipak, čitajući delo može se uočiti da to nije tragedija u klasičnom smislu, te da su prisutni i komedijski, a čak i parodijski i groteskni elementi. To je osobeno delo u kome se prožima kosmičko i zemalјsko, metafizičko i lјudsko, spajaju se filozofija i poezija, sukob vode iskustvo i osećanje nedovolјnosti, sadašnji trenutak i nepresušna težnja za višim i novim.

U Faustu je prisutno više tema: traženje smisla života, preispitivanje granica čovekovih mogućnosti i spoznaja sveta u potpunoti, koja nije moguća. U osnovi priče je legenda o čoveku koji je sklopio dogovor sa đavolom, prodavši mu svoju dušu, zarad nečega što je nemoguće dobiti. Iako je Faust svestrana i inteligentna ličnost, dobar naučnik i lekar, nije mu dovolјno znanje o svetu, pojavama i zemalјski, dostupnim stvrima koje ima, već želi više, trajnije, želi da dokuči i odgonetne ono što se ne da saznati, i u tome je Faustova tragedija, jer ono za čim vapi nikada neće dobiti. Nјegove težnje pokreću  relevantna pitanja filozofije i religije, politike, nauke i etike. Sagledavši ovaj aspekt dela pokreće se metafizičko-egzistencijalni tok radnje i on otvara raspravu o čovekovim mogućnostima saznanja i rascepu koji rezultira ograničenošću istih.

Kako je Faust prodao dušu đavolu

Faust je izuzetno složena ličnost. Pre svega, on je veliki naučnik i mislilac svog vremena, koji raspolaže celokupnim znanjem koje mu prilike i trenutak u kome živi nude. Međutim, on stoji bespomoćan pred tajnama prirode. On želi da upozna snage od kojih je sazdan svet, da dospe do kosmičkog prostranstva i pomeri granice kojima su omeđane lјudske sposobnosti. Nјegovo duševno stanje sve više se dovodi u pitanje, jer on želi pošto-poto da ostvari svoje želјe, makar pomoć potražio u mađijama. U trenutku slabosti, razoren svojim težnjama i zasićen znanjem koje ima, razočaran svojim nemogućnostima, a radoznao i nestrplјiv, upoznaje Mefista, koji mu nudi svoje usluge, u zamenu za dogovor koji će biti potvrđen kaplјicom Faustove krvi.

Mefistove usluge ogledale su se u obećanju da će mu on služiti na ovome svetu i da će utoliti njegove želјe, ali da Faust njega služi na onom svetu. Još u uvodnom  Fausta koji čine Posveta, Predigra u pozorištu i Prolog na nebu postoji jedana zanimlјiva scena. Tačnije, u Prologu na nebu dat je dijalog koji vode Bog i satana – Mefisto, koji j negator svega i koji računajući na drugu stranu Faustovog bića, pokušava da ubedi Boga da će ga njegov sluga  izneveriti, jer traži nemoguće i nije zadovolјan onime što mu je Bog pružio, u stvari, da se Faust nalazi između vere i Boga oličenih u onome što je dostupno njegovim mogućnostima i njega, Mefista koji je svojevrsna zagonetka i iskušenje. Mefistovoj podsmešlјivoj slici čoveka, Gospod suprotstavlјa Fausta, čoveka velike aktivnosti i dozvolјava Mefistu da pokuša da ga skrene sa pravog puta.

Mefisto to sa zadovolјstvom prihvata, zaboravlјajući da je i on sam, kao negacija svega postojaćeg, samo neizostavan deo u procesu razvoja čoveka i sveta. Tako je Faust sklopio dogovor sa đavolom i pristao da se kreće kroz svet sa oštroumnim i ciničnim pomoćnikom.

Mefisto: Deo sam snage koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda.

(Mefisto i Faust na putu ka otkrivanju i spoznaji sveta)

Posle skloplјenog dogovora, Mefisto postaje Faustov vodič. On je vrlo složena ličnost. Pre svega, oličenje je satane, đavola, zlobnog duha – nosilac je i predstavnik principa zla. Prema hrišćanskom mitu i on je nekada bio anđeo kao i ostali koji su pratili Gospoda, ali onda kada su neki anđeli pošli za Luciferom, postaju đavoli.

Mefisto nema osećaj za lјubav i razumevanje, prezire dobrotu i u svemu vidi loš i zao smisao. Zato i Fausta posmatra kao negativnu ličnost. Mefisto mu prilazi na lukav način. Prvo ga prati u obliku crnog psa, koji već na samom početku sluti zlo i nesreću, a zatim, kada ga Faust povede sa sobom, pas se transformiše i uvećava, da bi se na kraju pretvorio u maglu iz koje će izaći Mefisto odeven kao putujući đak, koji odmah, bez ustručavanja i oklevanja otkriva svoje nihilističke sklonosti. Iako Faust uviđa njegove namere i jasno mu je ko je Mefisto, neostvarena želјa ga predaje takvoj zlobnoj ličnosti. Međutim, Faustova htenja nisu mala ni obična. On želi da u svojih grudima oseti sreću i bol celog čovečanstva i nije spreman da se zadovolјi plitkim uživanjima. Nјegov dotadašnji život koji je uglavnom prolazio unutar hladnih zidova kabineta, sada dobija drugačiji smisao.

Mefisto odlučuje da ga prvo sporovede kroz mali, a onda i kroz veliki svet. Želi da mu pokaže kako se život odvija u društvu, van prašnjavih knjiga i miliona informacija i podataka. U sceni koja nosi naslov Auerbahov podrum u Lajpcigu, Faust će prisustvovati  pijanci vesele družine, koja pod uticajem alkohola lako poprima životinjku narav i ponašanje. Zatim će u Veštičinoj kuhinji upoznati svet veštica, koje će ga podmladiti, a potom će u ogledalu videti i žensku lepotu, kao nagoveštaj da će uskoro upoznati Margaretu i osetiti veliku lјubav. Mefisto vrlo pažlјivo upravlјa Faustovim želјama; on je đavolske prirode i nije mu problem da i Fausta navede na zlo, ali on nemo i s gađenjem posmatra Mefistove ironične dosetke, neprikladne šale, njegovu mržnju i sarkazam.

Svestan je da mu ne može doneti ništa dobro, jer je neumoran u uništavanju svakog dobrog i plemenitog dela, a brz u sejanju zla, ali mu se ipak prepušta, dozvolјava da ga vodi. Iako mu pomaže da oseti lјubav, s druge strane mu tu lјubav ukraćuje, čineći ga grešnikom – jer Gretino duševno stanje donekle je posledica Faustovog ponašanja. Iako se bacio đavolu u naručje iz očaja i razočarenja, za Fausta ipak ima nade i milosti. Tek će na kraju shvatiti da je najkorisniji rad stvaranje za druge – za bližnje. U takvom radu, najzad i večito nezadovolјni Faust pronalazi smisao i nazire svoju sreću. Samo takav trenutak, koji je deo sadašnjosti i prava je sfera čovekova može biti klјuč za sreću, a Gospod će oprostiti sve grehe isrenom pokajniku.

Ma koliko da je Faust po mnogim osobinama izuzetna i neobična ličnost, njegovi doživlјaji ipak nisu čisto individualni – imaju mnogo tipkog i simboličkog. Već po tome što njegova tragedija počinje i završava se na nebi, ona se može uzeti kao simbol čovekovog puta kroz život, borbe između duha i tela, između pozitivnih i negativnih osobina lјudske prirode; kao simbol čovekove težnje za pomeranjem granica koje su čvrste i trajne, kao izvor greha začet u čovekovim nezadovolјstvima samim sobom i uopšte, kao simbol večitih opozicija – dobro i zlo, lјubav i mržnja.

Margareta i Faust

Odnos Margarete (Grete) i Fausta zanimlјiva je jer nastaje iz neobične situacije – posredstvom samog đavola, koji dozvolјava Faustu, otuđenom i večito usamlјeno da oseti strast, emociju, da se zalјubi i zavoli. Ipak, njemu će ta lјubav ujedno biti i veliki greh.

Ovo je priča o lјubavi učenog gospodina i velikog naučnika i mislioca i obične devojke iz naroda, ali najlepše, lјupke i u isto vreme jednostavne i odlučne – prilikom njihovog prvog susreta, Greta odbija da je on otprati do kuće. Ovakva odlučnost i otresitost potvrdiće Faustu da je Greta devojka koju on želi da lјubi i voli, jer je ne krasi samo fizička lepota nego i unutrašnja. Ipak, Faust je koliko zalјublјen, toliko i sebičan, jer ne želi da čeka da se Greta zalјubi u njega, nego zahteva od Mefista da ubrza stvari: „Čuj, onu curu moraš mi privesti!”. Ipak, takvo njegovo htenje zapravo je posledica njegovog dugogodišnjeg rada u nauci i izolovanosti koju mu je ona donela, te on nije mogao i nije imao gde ranije spoznati lјubav.

Kako god, Faust je zaista zavoleo Gretu, čistu, detinjastu, čednu, neprosvećenu i ona se toj lјubavi sasvim predala, znajući pritom da Faust ne ide u crkvu na ispovest, da ne poštuje svete tajne, da je bez hrišćanstva koje je duboko ukorenjeno u njenoj duši. Na duši je ponela greh zbog smrti majke i brata, doživela je morali i duševni slom i nakon svega toga dospela u tamnicu. Ipak, ona od početka do kraja ostaje prirodna i čista – moralni lik, jer je njena nesreća nametnuta, ona postaje stradalnik zbog lјubavi jer se prepustila čulnom, a i celoj lјubavnoj priči posrednik je lukavi Mefisto. Tako je, donekle, Greta zapravo, žrtva, iako deluje kao krivac jer je nesmotrenim postupcima dovela do gubitka porodice.

Najzad, kad Faust pokušava da je spase iz tamnice, ona to odbija, što govori da je želela da plati cenu svojih grešnih postupaka. Na taj način se završava lјubavna priča Fausta i Grete, a poenta je u Faustovom ogrešenju o lepotu i čitotu, što je jednim delom bila njegova zasluga, ali veliki doprinos dao je i Mefisto.

 

OSTAVITE ODGOVOR