Pred vama se nalazi primer pismenog sastava o društvenim mrežama za srednjoškolski uzrast. Ovaj sastav bi mogao da Vam posluži kao smernica u radu kao i da potkrepi Vašu maštovitost.
Fejsbuk – za i protiv
„Fejsbuk“ je često inicijator pridika naših roditelјa, a takvi monolozi gotovo uvek počinju rečenicom „U moje/naše vreme…“ Međutim, slušajući kako naši „stari“ nikada nisu tvitovali, nego razgovarali, i nisu tagovali, nego pozivali prijatelјa u šetnju, na igralište i dr., shvatam da ono „u naše vreme“ nipošto nije fraza. Zaista je to „njihovo“ vreme bilo neko drugo i daleko vreme. Kakvo – bolјe ili gore od našeg? Teško je dati odgovor. Ali, jedno je sigurno: jedan od kamena – međaša „njihovog“ i „našeg“ vremena jeste fejsbuk. „Naše“ vreme počelo je onog trenutka kada smo, umesto kroz prozor, pogledali u „window“, kada smo, umesto na igralište, izašli na „net“, kada smo se, umesto na drvo, „kačili“ na link i sajt i kada smo se, umesto upoznavanja sa prijatelјima, ulogovali na društvenu mrežu.
Fejsbuk je deo našeg života, realnog i virtuelnog. Zapravo, „fejsbuk“ je „život“ koji kreiramo i gradimo po našoj meri, a obično je mnogo sadržajniji, živopisniji i pomislili biste, bolјi od onog realnog. Čim otvorimo oči, umesto prve jutarnje kafe, žudimo da „popijemo“ koji „lajk“. Šta je to što nas hipnotički odvodi sa igrališta i uvodi na „mrežu“? Najpre, to je nedostatak drveta na koje bismo se penjali između stambenih blokova. Potom, na mreži su mnogo zanimlјivije igrice od žmurki i „šuga“. U virtuelnoj košarkaškoj utakmici nepogrešivo dajem trojku. Otkad je fejsbuka, pismene zadatke pišem dok kažeš „klik“.
Takođe, postao sam nepogrešivo nezaboravan jer nema rođendana ili bilo kog drugog dešavanja, ili pak nečijeg uspeha koji nisam čestitao. Svakome sam poslao virtuelni poklon. Omilјeni su mi trenuci grupnog četovanja i emitovanja videa uživo jer potom mogu da ga pregledam i setim se šta sam propustio dok sam ga snimao. Eto, polako počinjem da sagledavam fejsbuk iz „njihovog“ vremena. I polako uviđam mane ove društvene veze. Prva je ta što žudeći da napravim dobar „selfi“, propustim uživanje u trenutku koji želim da zabeležim. Ostane mi uspomena „selfi“ – slika bez proživlјenog trenutka.
Kažem roditelјima kako zahvalјujući fejsbuku uvek mogu biti u toku sa dešavanjima u životu svojih prijatelјa. A roditelјi moj argument ruše time da prijatelјe uvek mogu da pozovem, te da i sam mogu uživo da učestvujem u njihovim dešavanjima; potrebno je samo da se „izlogujem“ i izađem iz kuće. Branim se ja pozivajući se na pregršt korisnih informacija koje nalazim na feksbuku. A mama nije sačekala ni da završim rečenicu; prekinula ju je rečima enciklopedija i biblioteka. Zanemeo pred brojnim argumentima roditelјa koji su se najviše ticali zdravlјa jer trčanje po virtuelnom terenu ne krepi telo i duh, a reči koje koristim u konverzaciji poput „nzm“ i „pzvm“ ne nose semantiku i ozbilјno osiromašuju moj rečnik, obećavam roditelјima da ću provesti popodne u „njihovom“ vremenu, bez fejsbuka.
Istog trenutka pozivam Miloša fiksnim telefonom i izlazimo napolјe. Hej, kako je divan kraj u kome živimo već deset godina! Obojica se pitamo kako dosad nismo primetili ono dudovo drvo iz „fraze“ čijim su se plodovima naše mame „šminkale“. Beše to divan dan proveden u šetnji, konzumiranju „stopi“ sladoleda, kokica, a čak je i bicikl iz podruma video beo dan. Na trafici se i dalјe mogu naći „Politikin zabavnik“ i „Huper“ koje mama neizostavno pominje tokom svojih pridika. Baš nas je umorila američka košarka. A frizbi nam se izgubio u krošnji drveta koje, verovali ili ne, raste u našem stambenom bloku, kraj igrališta za mali fudbal.
Nakon svih ovih nevirtuelnih aktivnosti, požurimso kući obojica. Miloš da bi što pre „tvitnuo“ o danu bez društvene mreže. A ja… da bih pročitao njegov tvit. Nije da ne želim da živim bez fejsbuka. Ali, šta da radim kad su svi tamo, makar i virtuelno?
