Početna Vesti Intervju Filip Dimkoski: Deca znaju da vole i iskrena su publika

Filip Dimkoski: Deca znaju da vole i iskrena su publika

326
0
filip dimkoski

Filip Dimkoski je pesnik sa dečijom dušom, piše, skita i upisuje u svaki svoj stih putanju do sebe. Piše za decu i odrasle, iako ne veruje u ovakvu podelu stvaralaštva. Stvara i kroz svoju poeziju raste. Objavio je zbirke pesama „Duga iskona”, „Zajedno da rastemo”, „Eko dete – čuvari prirode“. Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada za poeziju. Nedavno je posetio Srbiju, gde se družio sa decom i kazivao svoje stihove, ali i održao radionicu na makedonskom jeziku. Na naša pitanja odgovorio je iz Prilepa u kome živi i mašta.

Kako se postaje pesnik? Da li se sećate svojih prvih stihova?

Kako se postaje pesnik,  to jedino Bog i Priroda znaju i oni odlučuju ko će biti taj  odabrani da u malim stvarima gleda nečeg što možda drugi ne vide ili ga gledaju na drugačiji način. Prve stihove sam napisao sa osam godina. Znam da je prva pesma bila o jeseni. Napisao sam je na času i čitao je ispred školskih drugova i drugarice u razredu. Od tada sam mislio da sve što napišem treba da pročitam, pa čitao sam pesme na sav glas i kad smo imali matematiku. Ali moja učiteljica Rozita Kareska me je jako podržavala.

Šta za mladog pesnika znače nagrade, a šta kad se njegova poezija prevodi na druge jezike? Da li se neka nagrada može izmeriti dečjim osmesima?

Nagrade su podsticaj jednog mladog autora da stvara i da nastavi dalje. Naročito su značajne one nagrade koje dolaze od zaista kompetentnih stvaralaca i kritičara. Hvala Bogu imam i takvih nagrada i priznanja, kao što je recimo ova zadnja plaketa „Simo Cucić“ za moju knjigu „Zajedno da rastemo“ u prepevu na srpski od mr Snežana Aleksić Stanojlović, čiji je recenzent poznati srpski autor Vlasta N. Cenić, ilustratorica je Aleksandra Aceska, a knjiga je u izdanju Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa.

Prepevi su jako važni i omogućavaju da se sruše jezičke barijere i da stihovi poteku do svakog srca žednog poezije.

A na pitanje da li se neka nagrada može izmeriti dečjim osmesima, moj odgovor je kratak: NE. Za mene dečji osmesi, ono njihovo „jesss“, „ono Filiiip, Filiiip“, ono recitovanje mojih pesama napamet, one veliki i snažni zagrljaji su zaista najvažnija nagrada. Tada ja letim.

filip dimkoski

Kako je to biti pesnik za decu, a godinama blizu svog detinjstva?

Zahvalan sam prirodi što mi je jako rano pozvala u svet stvaralaštva za odrasle i za decu. Ne volim i ne priznajem ovu podelu, ali moram se služiti terminima koji su već prihvaćeni. Inače, to što sam pre 9 godina izašao iz osnovnoškolskih klupa, i to što pišem i za najmlađe, prava je sreća. Znači, mogu biti u toku, a teme današnjih đaka su mi jako blizu.  Sa  druge strane, kontakt s njima omogućuje mi da se osećam kao da sam još uvek đak i da čuvam, gajim i odrastam ono dete u sebi. I još nešto jako važno: često učim od svojih pesama, i od onih za odrasle i od onih za decu. Recimo kada vidim da česma teče bez potrebe, setim se mojih stihova: „Kada vodu ne piješ i zube ne pereš, ne dopusti da voda bez potrebe teče – to mi Petar reče“ i odmah trčim da zaustavim česmu. Moje pesme su namenjene mojim čitateljima i slušateljima, ali i meni, jer oni i mene uče i podsećaju me, kad nešto zaboravim.

Kada bi mogao nekog srpskog pesnika ili pesnikinju naučiti nekoliko reči na makedonskom, ko bi to bio? Koje reči?

Otkrio sam mnogo talentovanih đaka u Srbiji i onih koji su željni da nauče makedonski jezik, naročito onih koji izučavaju predmet Makedonski jezik sa nacionalnim elementima kulture. Pa prvo što svako treba da nauči na makedonskom  je: ljubov, priroda, dete, te sakam, poveli, blagodaram, te molam… Naravno, to bi trebalo da nauči i svaki pesnik koji bi hteo da uči makedonski. Ali znate šta, ima nekoliko srpskih pesnika i pesnikinja čije pesme želim prepevati na makedonskom, pa da im pomognem da svoje pesme nauče napamet, ali na makedonskom.

S kakvim utiscima ste se vratili iz Srbije u Prilep? Kako je bilo raditi sa srpskom decom na makedonskom jeziku?

Veliki broj dece u Srbiji imali su mogućnost da čuju moje pesme iz knjige „Zajedno da rastemo“. Družili smo se u Novom Sadu, Srbobranu, Subotici, Sremski Karlovci, a malo južnije bio sam na jednom prelepom događaju u Mačkatu na Zlatiboru,  koji se zove Čitalići. Tamo sam pročitao moje pesme na srpskom i na makedonskom, družio sam se sa velikim imenima srpske poezije i upoznao vrlo kreativne đake i učitelje. Drago mi je da je moja Makedonija prvi put imala svoj štand na ovaom vrlo značajnom događaju.

Promocije se nastavljaju  na jeseni na Sajmu knjiga u Beogradu i možda opet na jugu i u centralnoj Srbiji. Sa decom smo razgovarali na srpskom i rekli smo  po koju reč i pesmicu na makedonskom. Ja volim srpski jezik i kažu da dobro pričam, mada znam da pravim  greške. Sovenski jezici su topli, volim ih i želim da ih što više znam.

Deca znaju da vole i umeju prepozati istinu. Zahvalan sam što su prepoznali moju iskrenost i što smo se družili tako lepo kroz  stihove, osmehe i zagrljaje. Kad osetite da su vaše poruke stigle na pravo mesto i kad vidite da se vaši stihovi rado slušaju i čitaju, utisci su lepi, snažni i nezaboravni.

filip dimkoski

Kako deca postaju eko – čuvari? Na koji sve način pokušavate da ekološki osvestite nove generacije? Zašto je to značajno – i za Vas i za društvo?

U jednom tmurnom danu mi čitamo pesmu o suncu i pojavi se sunce. Naučili smo da moramo verovati, imati želje i ciljeve i raditi na tome da se oni ostvare. Posadili smo lipu u jednom školskom dvorištu, a sada se deca tamo igraju, ali i paze da ne bi slomili mladu lipu – naše drvo prijateljstva. Naučili smo biti aktivni u očuvavanje prirode i brinuti o njoj. Nije teško postati eko-čuvar, ali eko-čuvar može biti samo dobro dete, koje ima maštu, koje uči i koje želi da zna. Onda se kreće u upoznavanje prirode. I što više znamo o prirodi, to više shvatamo koliko je važno čuvati nju da bi ona čuvala nas. Uvek stremim da moje reči i stihove potvrdim delima. Vidite, ja sam apsolvent Poljoprivrednog fakulteta u Skoplju i lakše mogu da sagledam koliko je važno brinuti o svakom komadu zemlje, biti njen prijatelj, voleti je i davati, a ona će sto puta više vratiti. Priroda i ekologija opljemenjuju naš duh  naše telo. U prirodi je čitava istina. Kada je ona lepa i kada smo u harmoniji s njom, samo tada smo pravi i umemo čitati sve istine iz njenih grana, lišća i cvetova.

Šta Vas najviše pokreće u stvaralaštvu? Šta Vas nadahnjuje?

Rosa na livadi, sunce kad izlazi i zalazi, višnja kad procveta, paradajz kad sazri, poj ptica, miris jorgovana, ukus jagoda, letnja kiša, dečji osmeh, lepe reči, iskrena ljudska pažnja… To je i pokretanje i nadahnuće i ljubav i sve za mene, suština mog postojanja.

Pisali ste i za decu i za odrasle. Ko Vam više veruje? Od kojih čitalaca više očekujete?

Pisao sam i pišem… Izgleda kao da sam sada počeo, a eto sledeće godine će biti 10 godina od izdavanja moje prve knjige. Rekao sam da ne volim tu podelu na stvaralaštvo za decu i za odrasle, ali činjenica je da je pristup sasvim različit. Jedan makedonski autor je rekao da je pisati za decu isto kao i za odrasle, ali malo teže. Tako je. Meni je jako važno da ono što napišem dođe do publike, da se pred njima predstavim i da oni daju svoje mišljenje. Njihove suze i osmehe su mi najvažnija ocena. Jednako mi znači svako ko čita ili sluša moju poeziju, a shvatio sam da je razlika  u tome što su deca uvek, ali baš uvek,  jako iskrena publika.

O čemu mašta pesnik Dimkoski? Gde sreće u svojoj mašti za deset godina?

Imam ogomran broj obaveza i želja već za danas, a sutra mi je već daleko, tako da ne mogu planirati, videti, ni pretpostaviti šta će biti sa mnom za deset godina. Maštam  o svojoj kućici negde u prirodi, bašta, koze, kućna biblioteka, u bilioteci sto, na stolu knjiga novih pesama… A kad dođem do stola i hoću da nešto zapišem, tamo neki glasić kroz prozor kaže: „Tata, tata hajde da se igramo…“

Do tada čizme skitaljke su uvek spremne da zaobikole svet kao jedini način da stignem do samoga sebe.

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here