Filip Dimkoski je pesnik sa dečijom dušom, piše, skita i upisuje u svaki svoj stih putanju do sebe. Piše za decu i odrasle, iako ne veruje u ovakvu podelu stvaralaštva. Stvara i kroz svoju poeziju raste. Objavio je zbirke pesama „Duga iskona”, „Zajedno da rastemo”, „Eko dete – čuvari prirode“. Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada za poeziju. Nedavno je posetio Srbiju, gde se družio sa decom i kazivao svoje stihove, ali i održao radionicu na makedonskom jeziku. Na naša pitanja odgovorio je iz Prilepa u kome živi i mašta.
Kako se postaje pesnik? Da li se sećate svojih prvih stihova?
Kako se postaje pesnik, to jedino Bog i Priroda znaju i oni odlučuju ko će biti taj odabrani da u malim stvarima gleda nečeg što možda drugi ne vide ili ga gledaju na drugačiji način. Prve stihove sam napisao sa osam godina. Znam da je prva pesma bila o jeseni. Napisao sam je na času i čitao je ispred školskih drugova i drugarice u razredu. Od tada sam mislio da sve što napišem treba da pročitam, pa čitao sam pesme na sav glas i kad smo imali matematiku. Ali moja učiteljica Rozita Kareska me je jako podržavala.
Šta za mladog pesnika znače nagrade, a šta kad se njegova poezija prevodi na druge jezike? Da li se neka nagrada može izmeriti dečjim osmesima?
Nagrade su podsticaj jednog mladog autora da stvara i da nastavi dalje. Naročito su značajne one nagrade koje dolaze od zaista kompetentnih stvaralaca i kritičara. Hvala Bogu imam i takvih nagrada i priznanja, kao što je recimo ova zadnja plaketa „Simo Cucić“ za moju knjigu „Zajedno da rastemo“ u prepevu na srpski od mr Snežana Aleksić Stanojlović, čiji je recenzent poznati srpski autor Vlasta N. Cenić, ilustratorica je Aleksandra Aceska, a knjiga je u izdanju Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa.
Prepevi su jako važni i omogućavaju da se sruše jezičke barijere i da stihovi poteku do svakog srca žednog poezije.
A na pitanje da li se neka nagrada može izmeriti dečjim osmesima, moj odgovor je kratak: NE. Za mene dečji osmesi, ono njihovo „jesss“, „ono Filiiip, Filiiip“, ono recitovanje mojih pesama napamet, one veliki i snažni zagrljaji su zaista najvažnija nagrada. Tada ja letim.
Kako je to biti pesnik za decu, a godinama blizu svog detinjstva?
Zahvalan sam prirodi što mi je jako rano pozvala u svet stvaralaštva za odrasle i za decu. Ne volim i ne priznajem ovu podelu, ali moram se služiti terminima koji su već prihvaćeni. Inače, to što sam pre 9 godina izašao iz osnovnoškolskih klupa, i to što pišem i za najmlađe, prava je sreća. Znači, mogu biti u toku, a teme današnjih đaka su mi jako blizu. Sa druge strane, kontakt s njima omogućuje mi da se osećam kao da sam još uvek đak i da čuvam, gajim i odrastam ono dete u sebi. I još nešto jako važno: često učim od svojih pesama, i od onih za odrasle i od onih za decu. Recimo kada vidim da česma teče bez potrebe, setim se mojih stihova: „Kada vodu ne piješ i zube ne pereš, ne dopusti da voda bez potrebe teče – to mi Petar reče“ i odmah trčim da zaustavim česmu. Moje pesme su namenjene mojim čitateljima i slušateljima, ali i meni, jer oni i mene uče i podsećaju me, kad nešto zaboravim.
Kada bi mogao nekog srpskog pesnika ili pesnikinju naučiti nekoliko reči na makedonskom, ko bi to bio? Koje reči?
Otkrio sam mnogo talentovanih đaka u Srbiji i onih koji su željni da nauče makedonski jezik, naročito onih koji izučavaju predmet Makedonski jezik sa nacionalnim elementima kulture. Pa prvo što svako treba da nauči na makedonskom je: ljubov, priroda, dete, te sakam, poveli, blagodaram, te molam… Naravno, to bi trebalo da nauči i svaki pesnik koji bi hteo da uči makedonski. Ali znate šta, ima nekoliko srpskih pesnika i pesnikinja čije pesme želim prepevati na makedonskom, pa da im pomognem da svoje pesme nauče napamet, ali na makedonskom.
S kakvim utiscima ste se vratili iz Srbije u Prilep? Kako je bilo raditi sa srpskom decom na makedonskom jeziku?
Veliki broj dece u Srbiji imali su mogućnost da čuju moje pesme iz knjige „Zajedno da rastemo“. Družili smo se u Novom Sadu, Srbobranu, Subotici, Sremski Karlovci, a malo južnije bio sam na jednom prelepom događaju u Mačkatu na Zlatiboru, koji se zove Čitalići. Tamo sam pročitao moje pesme na srpskom i na makedonskom, družio sam se sa velikim imenima srpske poezije i upoznao vrlo kreativne đake i učitelje. Drago mi je da je moja Makedonija prvi put imala svoj štand na ovaom vrlo značajnom događaju.
Promocije se nastavljaju na jeseni na Sajmu knjiga u Beogradu i možda opet na jugu i u centralnoj Srbiji. Sa decom smo razgovarali na srpskom i rekli smo po koju reč i pesmicu na makedonskom. Ja volim srpski jezik i kažu da dobro pričam, mada znam da pravim greške. Sovenski jezici su topli, volim ih i želim da ih što više znam.
Deca znaju da vole i umeju prepozati istinu. Zahvalan sam što su prepoznali moju iskrenost i što smo se družili tako lepo kroz stihove, osmehe i zagrljaje. Kad osetite da su vaše poruke stigle na pravo mesto i kad vidite da se vaši stihovi rado slušaju i čitaju, utisci su lepi, snažni i nezaboravni.
Kako deca postaju eko – čuvari? Na koji sve način pokušavate da ekološki osvestite nove generacije? Zašto je to značajno – i za Vas i za društvo?
U jednom tmurnom danu mi čitamo pesmu o suncu i pojavi se sunce. Naučili smo da moramo verovati, imati želje i ciljeve i raditi na tome da se oni ostvare. Posadili smo lipu u jednom školskom dvorištu, a sada se deca tamo igraju, ali i paze da ne bi slomili mladu lipu – naše drvo prijateljstva. Naučili smo biti aktivni u očuvavanje prirode i brinuti o njoj. Nije teško postati eko-čuvar, ali eko-čuvar može biti samo dobro dete, koje ima maštu, koje uči i koje želi da zna. Onda se kreće u upoznavanje prirode. I što više znamo o prirodi, to više shvatamo koliko je važno čuvati nju da bi ona čuvala nas. Uvek stremim da moje reči i stihove potvrdim delima. Vidite, ja sam apsolvent Poljoprivrednog fakulteta u Skoplju i lakše mogu da sagledam koliko je važno brinuti o svakom komadu zemlje, biti njen prijatelj, voleti je i davati, a ona će sto puta više vratiti. Priroda i ekologija opljemenjuju naš duh naše telo. U prirodi je čitava istina. Kada je ona lepa i kada smo u harmoniji s njom, samo tada smo pravi i umemo čitati sve istine iz njenih grana, lišća i cvetova.
Šta Vas najviše pokreće u stvaralaštvu? Šta Vas nadahnjuje?
Rosa na livadi, sunce kad izlazi i zalazi, višnja kad procveta, paradajz kad sazri, poj ptica, miris jorgovana, ukus jagoda, letnja kiša, dečji osmeh, lepe reči, iskrena ljudska pažnja… To je i pokretanje i nadahnuće i ljubav i sve za mene, suština mog postojanja.
Pisali ste i za decu i za odrasle. Ko Vam više veruje? Od kojih čitalaca više očekujete?
Pisao sam i pišem… Izgleda kao da sam sada počeo, a eto sledeće godine će biti 10 godina od izdavanja moje prve knjige. Rekao sam da ne volim tu podelu na stvaralaštvo za decu i za odrasle, ali činjenica je da je pristup sasvim različit. Jedan makedonski autor je rekao da je pisati za decu isto kao i za odrasle, ali malo teže. Tako je. Meni je jako važno da ono što napišem dođe do publike, da se pred njima predstavim i da oni daju svoje mišljenje. Njihove suze i osmehe su mi najvažnija ocena. Jednako mi znači svako ko čita ili sluša moju poeziju, a shvatio sam da je razlika u tome što su deca uvek, ali baš uvek, jako iskrena publika.
O čemu mašta pesnik Dimkoski? Gde sreće u svojoj mašti za deset godina?
Imam ogomran broj obaveza i želja već za danas, a sutra mi je već daleko, tako da ne mogu planirati, videti, ni pretpostaviti šta će biti sa mnom za deset godina. Maštam o svojoj kućici negde u prirodi, bašta, koze, kućna biblioteka, u bilioteci sto, na stolu knjiga novih pesama… A kad dođem do stola i hoću da nešto zapišem, tamo neki glasić kroz prozor kaže: „Tata, tata hajde da se igramo…“
Do tada čizme skitaljke su uvek spremne da zaobikole svet kao jedini način da stignem do samoga sebe.
