Fizikalna terapija igra ključnu ulogu u podsticanju normalnog rasta i razvoja dece koja se suočavaju sa fizičkim, motoričkim ili razvojnim izazovima. Fokus terapije je na jačanju mišića, poboljšanju koordinacije i ravnoteže, i samim tim – obnavljanju i očuvanju optimalne pokretljivosti.
Kroz individualno prilagođene vežbe i tehnike, fizikalna terapija pomaže deci da prevaziđu ograničenja i ostvare svoj puni potencijal. Ova vrsta terapije je posebno korisna za decu sa neurološkim oboljenjima, poput cerebralne paralize, razvojnim kašnjenjima, genetskim sindromima, povredama mišićno-koštanog sistema i mnogim drugim stanjima.
Poboljšanje motoričkih veština
Poboljšanje motoričkih veština je jedan od primarnih ciljeva fizikalne terapije kod dece. Motoričke veštine obuhvataju sve vrste pokreta koje dete izvodi, od jednostavnih, poput podizanja glave i okretanja, do složenih, poput hodanja, trčanja, skakanja, hvatanja predmeta i pisanja. Deca sa kašnjenjem u motoričkom razvoju, bilo da je uzrok neurološki, ortopedski ili genetski, mogu imati teškoće sa izvođenjem ovih pokreta.
Fizikalni terapeuti procenjuju detetove motoričke sposobnosti i prave individualni plan terapije koji uključuje vežbe za stimulaciju razvoja fine i grube motorike. Ove vežbe mogu uključivati različite aktivnosti, kao što su igre i vežbe na strunjačama i korišćenje specijalnih sprava i pomagala. Cilj je poboljšati detetovu snagu, koordinaciju, ravnotežu i izdržljivost, kako bi moglo samostalno da izvodi svakodnevne aktivnosti i učestvuje u igri sa vršnjacima.
Razvijanje ravnoteže i koordinacije
Razvijanje ravnoteže i koordinacije je takođe važan aspekt fizikalne terapije. Dobra ravnoteža omogućava detetu da održi stabilnost tela u različitim položajima i prilikom kretanja. Koordinacija podrazumeva sposobnost da se usklade pokreti različitih delova tela i izvode precizni pokreti.
Deca sa neurološkim poremećajima, kao što su cerebralna paraliza, spina bifida, mišićna distrofija ili autizam, često imaju poteškoće sa ravnotežom i koordinacijom. Fizikalna terapija koristi različite vežbe i tehnike za poboljšanje ravnoteže i koordinacije. To su, recimo, vežbe na nestabilnim podlogama (npr. lopte, jastuci), vežbe za jačanje mišića trbuha i leđa, vežbe za poboljšanje propriocepcije (svesti o položaju tela u prostoru), vežbe hoda po gredi ili neravnim terenima, igre bacanja i hvatanja lopte itd.
Cilj je da se poboljša detetova stabilnost, agilnost i preciznost pokreta, kako bi se smanjio rizik od pada i povećala samostalnost u svakodnevnim aktivnostima.
Jačanje mišića i fleksibilnost
Jačanje mišića i fleksibilnosti je ključno za pravilan rast i razvoj dece. Mišići obezbeđuju potporu telu, omogućavaju pokrete i učestvuju u mnogim vitalnim funkcijama.
Fizikalna terapija uključuje vežbe za jačanje svih mišićnih grupa, posebno onih koje su važne za održavanje pravilnog držanja tela, hodanje, trčanje, skakanje, podizanje i nošenje predmeta.
Deca sa hipotonijom (slabim mišićnim tonusom), mišićnim distrofijama ili drugim stanjima koja ograničavaju snagu, imaju korist od ciljanih vežbi za jačanje mišića. Ove vežbe se prilagođavaju detetovom uzrastu, sposobnostima i potrebama, i mogu da uključuju vežbe sa sopstvenom težinom, vežbe sa otporom (npr. elastične trake, tegovi), vežbe na spravama itd.
Pored jačanja, fizikalna terapija se fokusira i na poboljšanje fleksibilnosti, odnosno opsega pokreta u zglobovima. Vežbe istezanja pomažu u sprečavanju kontraktura (skraćenja mišića i tetiva), povećavaju elastičnost mišića i poboljšavaju pokretljivost zglobova.
Podrška kod ortopedskih problema
Podrška kod ortopedskih problema je još jedna važna uloga fizikalne terapije. Ortopedski problemi kod dece mogu biti urođeni ili stečeni, i obuhvataju različita stanja kao što su kičmeni deformiteti (skolioza, kifoza, lordoza), ravna stopala, displazija kuka, deformiteti stopala i nožnih prstiju, povrede mišića, kostiju i zglobova itd.
Fizikalni terapeuti procenjuju detetovo stanje, i kreiraju individualni plan terapije koji uključuje specifične vežbe i tehnike kako bi ispravili ili ublažili ova stanja, poboljšali držanje tela, smanjili bol i sprečili dalje komplikacije.
U neki slučajevima, fizikalna terapija može biti dopunjena nošenjem ortopedskih pomagala, kao što su – ulošci za cipele, korektivni mideri, ortoze za stopala itd.
Poboljšanje senzorne inteligencije
Podsticanje senzorne integracije je važno za decu sa senzornim poteškoćama, koje mogu biti prisutne kod različitih neuroloških poremećaja, kao što su – autizam, senzorna dispraksija, ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnost) i druga stanja.
Senzorna integracija je proces u kome mozak prima, obrađuje i organizuje informacije koje dolaze iz čula (vida, sluha, dodira, mirisa, ukusa, vestibularnog sistema i propriocepcije), kako bi kreirao adekvatan odgovor na zahteve okoline.
Deca sa senzornim poteškoćama mogu imati preosetljivost ili neosetljivost na određene senzorne stimuluse. To može dovesti do različitih problema u ponašanju, učenju i svakodnevnom funkcionisanju. Na primer, dete sa preosetljivošću na dodir može izbegavati određene teksture ili odeću. Dok neko drugo dete sa neosetljivošću na pokret može imati potrebu za konstantnim kretanjem i meškoljenjem.
Fizikalna terapija koristi različite senzorne stimuluse na kontrolisan i strukturiran način, kako bi pomogla deci da regulišu svoje senzorne odgovore i poboljšaju svoju adaptaciju na okolinu. To može uključivati vežbe sa različitim teksturama (npr. pesak, voda, glinamol), zvukovima (npr. muzika, zvona), svetlosnim efektima, vežbe ravnoteže i koordinacije, igre sa loptama i obručima itd.
Poboljšanje pokretljivosti i sprečavanje kontraktura
Poboljšanje pokretljivosti i sprečavanje kontraktura je posebno važno kod dece sa smanjenom pokretljivošću, koja može biti posledica neuroloških poremećaja (npr. cerebralna paraliza, spina bifida), ortopedskih problema (npr. displazija kuka, deformiteti stopala), povrede mišića, kostiju i zglobova, ili dugotrajnog mirovanja (npr. usled hospitalizacije). Pokretljivost se odnosi na sposobnost zglobova da se kreću u punom opsegu pokreta.
Kontrakture predstavljaju skraćenja mišića i tetiva koja ograničavaju pokretljivost zglobova.
Fizikalna terapija koristi vežbe istezanja, mobilizacije zglobova (manuelne tehnike za poboljšanje pokretljivosti zglobova) i druge metode kako bi očuvala ili povećala opseg pokreta i sprečila skraćenje mišića i tetiva. Ovo je ključno za održavanje funkcionalnosti zglobova, sprečavanje deformiteta i očuvanje samostalnosti u svakodnevnim aktivnostima.
Poboljšanje respiratornih funkcija
Poboljšanje respiratornih funkcija je važan cilj fizikalne terapije kod dece sa respiratornim problemima, kao što su: cistična fibroza, astma, bronhitis, pneumonija, i druga stanja koja utiču na disanje. Deca sa ovim problemima mogu imati teškoće sa disanjem, kašljem, ispljuvkom, zamaranjem i učestalim respiratornim infekcijama.
Fizikalna terapija koristi vežbe disanja, tehnike drenaže (odstranjivanja sekreta iz pluća), perkusije (tapkanja po grudima kako bi se oslobodio sekret), vibracije i druge metode kako bi se poboljšala ventilaciju pluća. Takođe, pomaže oko ojačanja respiratornih mišića i olakšanja disanja.
Ove tehnike pomažu u smanjenju zagušenja u disajnim putevima, poboljšanju razmene gasova u plućima i sprečavanju respiratornih komplikacija.
Zaključak
Posle svega ovde navedenog, jasno je da fizikalna terapija predstavlja mnogo više od običnog seta vežbi. To je pristup koji neguje dečiji razvoj na svim nivoima – od motoričkog do psihosocijalnog.
Deca, koja su dobila samopouzdanje stečeno kroz fizikalnu terapiju, spremnija su da istražuju svet, grade odnose i ostvare svoje pune potencijale.
