Draga deco, zima nam se bliži, možda ne baš toliko kalendarski, ali je svakako tu. Pronašli smo zimi u čast jednu prelepu priču koja je deo veće zbirke pod nazivom „Sipajte, sipajte“, priča se zove Gost iz zemlje Strašna Hladnoća a napisao ju je čuveni Dragan Kulidžan. Uživajte!!!
Gost iz zemlje Strašna Hladnoća
Iz brda daleka Smeta će biti izvire reka Mrazove niti. Na izvoru samom reku proguta golema Studen, opaka, kruta. Od nje ostanu smrznute niti. Njima se zemlja raskošno kiti. Ta zemlja čudna, bez ptica, bez voća… zove se odavno Strašna Hladnoća. Od izvora vodi sto putokaza: „Za Zimin dvorac ovo je staza!“ A staza vijuga slita od leda; bez pada proći nikome ne da. Tri hiljade valja preći koraka pa videti dvorac do oblaka.
Dvorac! Od tog čuda oči se smetu: pahuljice kolo oko njeg’ pletu. Hiljade ukrasa na njemu leži. Vrh mu u snežne oblake beži. Spratova trista trepti u sjaju… Za takav dvorac ni bajke ne znaju! Pred njim je bazen – okean celi. U njemu žive medvedi beli. Šetaju mirno pingvini mali. Za boravak ovde krila su dali.
Okolo dvorca straža je viteška – jedan do drugog stotine sneška. Takve straže nema na svetu – nemile goste začas pometu! Danas nikoga pustiti neće: u dvorcu tajno zaseda veće. Pretresaju se pitanja važna – stig’o je telegram od Novembra vlažna. Na listu žutu, mokrom od kiše, za Zimu ova poruka piše:
„Svoj sam posao obavio celi: zemlja je mokra, listovi sveli. Oblake tmaste slao sam svuda i svaka reka bujna krivuda. Šume su puste, zveri se kriju. Iz odžaka se laki prameni viju. Al’ posljednje snage iz mene beže, pa posao svaki svršavam teže. Već sam star i smrt na mene reži… Snežna Zimo, kočiju preži! Ti i sinovi uzmite presto! Šalje Vam Novembar pozdrava petsto“.
Završi čitanje Severac ljuti, naočare skide i mudro zaćuti.
– Sinovi dragi, – Zima tad reče – polazim na put još ovo veče. Decembar, odmah se za put opremi! A ti, Sjeverče, sve brzo pripremi. Bez Smrzavka pratnja ne valja pare! Ponesi, Mraze, štipaljke stare! Ti, Cvokotavko, podmaži pete! Spremite sneška četiri čete!
Svi klimaju glavom, pristanak daju. Zima je stroga, to dobro znaju!
– Tebi, Januare, još nije preša; kreni kad stigne moja depeša!
Februare, o dvorcu vodi računa!… Do tvog je puta dva meseca puna.
***
Čekaju spremne vitke saone; na hitrim psima praporci zvone. Severac oblake pusti iz baza; njima se napuni vazdušna staza. Gudi Severac i sneg prši… Dole se smotra posljednja vrši i čuju se oštre Zimine reči:
– Na svoja mesta! Idemo… Kreći!
Zazvoniše sitno praporci, zvonca… Pozdrave poslednje šalju iz dvorca. Saonice škripe na smrzloj stazi. Leže u mećavi putokazi. Vitlaju pahulje sve više, življe? Klize saone vrtoglavo, divlje. Na čelu je Zima, Decembar kraj nje. Imaju sanke upravo sjajne. Iza njih ostale, ne jure – lete: sva pratnja i sneška četiri čete. Gore se oblaci snežni jure. Dole – goniči pse odmorne žure:
– Hajde, hajde,
brže juri
– Zima žuri!
Zima žuri!
***
Prekrasni dvorac daleko osta. Pratnja se Zimina smanjila dosta. Tkala je Zima na putu celu svima redom odeću belu. Uz put je sneška ostalo pola. Stražare putem kao patrola. Je li sve u redu okolo paze; motre pahulje, na skrite staze… Smrzavko stigo da poslove sredi. Vodenice stale, potok se sledi! Šume su pune nemirnih snova dok im se odeća satkiva nova. Severac brije, zviždi, vrluda…
Zima sa pratnjom dostiže svuda.
***
Evo i sela iza vrbaka – svetiljke žmire, teraju Mraka. Rasute kuće uz brdo leže. Iz odžaka gusti dimovi beže. Silna se voda u reku slila… Dobro je posao Jesen obavila! Okolo leže goli voćnjaci. To vam je selo Bezimenjaci.
Al’ noćas neće na počinak leći; čuje se, evo, i lavež pseći. Severac zviznu, u selo stiže; oštri poklici dolaze bliže:
– Zima stiže!
Zima stiže!
Skočiše seljaci da goste prime. Vični su na takve dolaske Zime. Da se odmori, uvek svrati. Obilnim snegom posetu plati! Ne vole oni dolazak Zime; teška je srca u goste prime. Al’ nema zbora kada se mora.
U Bezimen jake noć pospana stiže; zacvokota kad priđe bliže: pocepani oblaci pahulje roje – bunde se selu od njih kroje…
Zasela Zima, naredbe daje:
– Hajte, goniči, odmah u staje! Stare sam našla u selu znance, za pse umorne daju nam vrance. Prežite brzo – od tog ste zanata! Krećemo dalje za pola sata. Severče, razvij krila široka; pojuri hitro, brže od oka! U dvorac ponesi poruku ovu: da oblaka puste kolonu novu. Što brže možeš vrati se s njima! Reci – sve redom pozdravlja Zima.
Odzvižda Severac, iz sela nesta. Besno vitlanje pahulja presta.
***
Zimina pratnja po selu šeta. Sve joj odreda nekako smeta. Smrzavku i Mrazu napor ne vredi – neće se brza reka da sledi.
– Hajdemo dalje! – rekoše ljuti. – Eno Šarova, ništa ne sluti.
Šarov gleda vrapce što kisnu… Drž’! – Mraz mu uši štipaljkom stisnu. Zalaja Šarov, bežati stade: brže u kuću do tete Rade!
– Eno i deda, s drvima žuri. De ga, Smrzavko, malo najuri! Smrzavko deda poče da gladi; stari ubrza, uz put se jadi:
– Zima je, bo’me, odviše ljuta, ne pomažu mi ni tri kaputa!
U krugu, više logora Zime, dva sneška na lule dime. Pričaju nešto, pred polazak sele. Ukrase i metlu od babe Jele! I lonac se kod njih nalazi stari koji je nestao sa peći Mari!
Mleko Smrzavko Mišino sledi.
Ni Cvokotavko mirno ne sedi. Zbog njeg’ se stresla baba Štaka, umalo ne osta bez krnjataka!
Mraz potrčao da mačka ščepa, al’ tek mu pola uštinu repa, jer mačak brzo doðe do baze – pod toplu peć kod starog Laze!
***
Nestašluk svaki odjednom presta – povika Zima:
– Na svoja mjesta!
Bičevi zvižde, škripe saone i vranci ržu, praporci zvone… Zima sa pratnjom nesta u tmini, ostade selo u tišini. Težak mu teret sa srca pade! San se u kuće poče da krade…
Dolazi Zima do svakog kraja… S fijukom vetra pesma se spaja:
Zima stiže – kuc-kuc-kuc!
Bič se plete – puc-puc-puc!
Vranci žure – đija-đija!
Sanke jure – hija-hija!
Vetar šiba – fiju-fiju!
Grane giba – fiju-fiju!
Snegom Zima ime piše…
I tu je tačka – ništa više: sve se smrzava od Zime ciče, pa se i nastavak sledio priče!
Natavak ove divne priče zove se Decembrov put.