Početna Škola Analiza lika „Hamlet” – prepričano delo sa analizom likova

„Hamlet” – prepričano delo sa analizom likova

129
0
PODELI
Hamlet

Drama Hamlet predstavlja jedno od najpoznatijih ostvarenja V. Šekspira. U obimnom stvaralačkom opusu, ova drama izdvaja se po jedinstvenoj kompoziciji, značajnim tematsko-idejnim, kao i motivskim elementima. Hamlet je zasigurno drama koja je potvrdila Šekspirovu ulogu u književnosti.

Pred vama se nalazi analiza drame Hamlet, sa osvrtom na značajne likove, situacije i druge bitne segmente drame.

Svakako, naša je preporuka da delo pročitate i steknete sopstveni doživljaj i interpretaciju.

O autoru drame Hamlet

Vilijam Šekspir (1564 – 1616) predstavlja najistaknutijeg dramskog pisca renesansne epohe u Engleskoj. Njegovom pojavom na engleskoj dramskoj pozornici, istorija drame počevši od stare Grčke i njenih čuvenih tragičara (Sofokle, Euripid, Eshil), tragedija i komedija, ponovo na svetskoj sceni doživljavaju svoj vrhunac. Šekspirove drame bile su ogledalo vremena sa atmosferom i pečatom renesanse u svom punom zanosu i procvatu. Takođe, dokazale su koliko je ovaj autor dobar psiholog. Naime, Šekspir se trudio da prodre u sva ljudska osećanja – počevši od sreće, iskrenosi, ushićenja, ljubavi, pa sve do onih koji čine najmračnije i najbolnije porive ljudske duše.

Poznato je da je Vilijam Šekspir pozorištu posvetio čitav svoj život. Nije bio samo dramski pisac, već i režiser, po potrebi i glumac, član pozorišnih družina. Pisao je i sonete, kao i narativne poeme. Ipak, u svetskoj književnosti najpoznatiji je po svojim dramama, kojih ima trideset i šest. Teme u njima su raznovrsne, a često se zasnivaju na elementima istorije, ljudske prirode, različitih poriva, razuzdanosti, mračne atmosfere…

Važno je da Šekspir ne izmišlja priče za svoje drame. On se osvrće zanimljivim detaljima, uključuje istorijske ili društvene kontekste, a onda oblikuje zanimljiv siže i dramsku formu.

O drami Hamlet

Preciznije, Hamlet pripada tragedijama. Pošto je u središtu najskrivenija, a ujedno i najsloženija strana Hamletove ličnosti, koji je inače nosilac dramske priče i njen glavni junak, ovo je tragedija karaktera. Priča o Hamletu zasnovana je na skandinavskoj legendi iz 10. veka, koju je zabeležio danski istoričar S. Gramatikus u 12. veku, a nekoliko godina kasnije preuzima je i F. Belfore. Pretpostavlja se da je upravo iz Belforeve knjige preuzeo i Šekspir. On je priču o Hamletu detaljno razradio u dva izdanja, gde je prvo bilo samo osnova za drugo, koje je objavljeno 1604. godine, a to je oblik koji danas čitamo.

Značaj tragedije je u njenom glavnom junaku Hamletu i njegovoj izuzetno složenoj psihi, načinu na koji gradi i održava odnos sa ljudima oko sebe.

U pet činova koliko ova drama ima, prikazan je niz zanimljivih dešavanja, odnosa, tamne strane pojedinih junaka. Naime, radnja je smeštena u Danskoj, u zamku Elsinor. Glavni junak Hamlet, zbog iznenadne smrti svog oca, prekida studije i vraća se svom domu. U zamku više ništa nije isto. Ne samo da ga je potresla iznenadna smrt oca, za koju se na kraju ispostavlja da nije prirodna, već isplanirana, već ga iznenađuje i splet događaja koji se u porodici dogodio. Njegova majka Gertruda se, nakon smrti supruga, Hamletovog oca, preudala za devera Klaudija. On je zauzeo presto koji je trebao da pripadne upravo Hamletu.

Dalji razvoj događaja je takav da Hamleta obuzimaju najveće sumnje, netreperljivost prema porodici, prijateljima, voljenoj Ofeliji. On zapada su melanholiju, povlači se u sebe, izbegava kontakte sa bližnjima, što njima daje povoda da misle da je poludeo. Ubrzo zatim, Hamlet saznaje da je njegov otac ubijen, a da su za to odgovorni njegov stric i majka. Ovo je bila poražavajuća istina za Hamleta, koja će samo ubrzati njegovu odluku o osveti. Dok Gertruda sluti najgore, Hamlet se bori sa sobom, ali neuspešno.

U nepažnji i nesporazumu, ubiće dvorskog velikog doglavnika, Polonija. Time će biti omrznut od strane porodice, a stric Klaudije ozbiljno pravi planove o njegovom ubistvu. Čitava priča uokviruje se Ofelijinom tugom za ocem Polonijem i razočaranošću u Hamleta, što dovodi do toga da izvrši samoubistvo. Njen brat Leart jedinog krivca vidi u Hamletu, te se ozbiljno okreće protiv njega.

Poslednji čin donosi rasplet – dvoboj između Hamleta i Learta je osmišljena zavera Klaudija koji je želeo nećakovu smrt.Tom prilikom, Hamletu bi pripao pehar zatrovanog vina ili bi bio ubijen zatrovanim mačem. Međutim, u čitavom spletu događaja, nesporazuma i otkrivanju zavere, strada Gertruda, Leart, Klaudije i naravno, Hamlet.

Hamlet

„Biti il ne biti – pitanje je sad”

Hamlet nije ličnost akcije, nego ličnost meditacije. Situacija u kojoj se našao uslovila je niz razmišljanja, odluka, procena, razočarenja, odlučnosti i neodlučnosti. Nakon što je očev duh potvrdio njegovu slutnju (da mu otac nije umro prirodnom smrću), u njemu se budi niz osećanja. U isto vreme, Hamlet je besan i ljut, razdražljiv i labilan, ali i razočaran, povređen, čak i na trenutke srećan (u situacijama kada smišlja osvetu). Njegova ličnost zadire u najskrivenije želje, one koje ne sme i ne želi da kaže naglas. Jednostavno je – okolina ga ne razume, osudila ga je kao ludaka, pomahnitalog i nepristojnog drznika, koga žele da se reše. Jedino mu ostaje da razmišlja u sebi i utehu pronađe u svojim monolozima.

Stoga, monolozi su za dramu Hamlet ključni. Oni najviše govore o dramskom junaku. Primetićemo da jedini bliski odnos ima sa prijateljem Horacijem, ali ni njemu ne govori o svojoj nameri. Zbog toga misli u tišini, u skladu sa situacijama, odmerava odnose, namere, načine i donosi jezivu odluku – da ubije počinioce stravičnog zločina.

Kroz sedam monologa koji su dati u drami, možemo videti kako se razvija složenost Hamletove ličnosti. Najpre, on je duboko razočaran majčinim postupkom (preudaja). To mu daje povoda da misli da su sve žene loše, ohole, lažljive i preljubnice. To projektuje i na svoj odnos sa Ofelijom, nazivajući je pogrdnim imenima i najstrašnije odbacujući je od sebe. Kroz ostale monologe, smenjuje se odlučnost, borbeni duh, jaka volja da se osveti, ali i kolebanja koja su učestala.

Neodlučnost ili moralna savest?

Hamlet je svestan svoje dužnosti da osveti očevu smrt, čak ima jasnu viziju kako će to učiniti. Ipak, on osvetu ne vidi kao zadovoljstvo, prednost ni pobedu, već kao nesreću. Odlučnost se kod Hamleta kosi sa savešću i moralom. On ne želi da pripada liniji koja je sklona prevarama, izdajama, lažima. On ima svest o tome da zločin donosi novi zločin i tako iznova. Iako je povređen, razočaran, odbačen i zna šta mu je činiti, njegova moralna savest je toliko aktivna da on osvetu neprestano odlaže.

Čak i kada u predstavi koju je organizovao, potvrdi sebi da je očev duh govorio istinu, on kao da traži još neki dokaz. Zapravo, odlaganje osvete nije strah niti kukavičluk, nego izneverena želja za pravdom, iskrenošću, ljubavlju. Pošto ništa od toga nije dobio, shvata da se mora prikloniti zločincima. On čak prvo ubistvo (kada ubija Polonija) izvršava slučajno, neoprezno, nesvesno. Time pokazuje da nije nikada imao jasnu i čvrstu nameru da svoju osvetu sprovede u delo, ma koliko zamisao o njoj bila jaka.

Odnos Hamleta i Ofelije – „slabosti, tvoje je ima žena!”

Odnos između Hamleta i Ofelije zasnivao se na nesrećnoj ljubavi i tragičnom ishodu. Iako je Hamlet gajio simpatije prema Ofeliji i bio svestan njenih kvaliteta, razočaranost u majčin postupak, snažno je uticala da on promeni mišljenje i stav prema voljenoj dragoj.

On iznenada postaje grub, nepristojan, bezobrazan prema Ofeliji koja to ničim nije zaslužila. Jedina njena nesreća je što je volela Hamleta. Čak i onda kada joj otac Polonije brani da ga viđa i komunicira s njim, ona ipak zna da je to nemoguće učiniti. Snažno se borila sa očevom naredbom, Hamletovim drskim ponašanjem i uvredama, sa neuzvraćenom ljubavlju, da bi usledila očeva smrt i njena neutešna patnja. Pritom shvata da je Hamlet za sve kriv, ali ni da njega ne može sasvim kriviti, jer je postao lud. Jedini izlaz iz svega pronašla je u samoubistvu.

Hamlet i Ofelija su najtragičnije ličnosti; oboje čine tragičke pogreške, a onda kada je stradala njihova ljubav, stradali su i oni.

 

OSTAVITE ODGOVOR