Početna Škola Prepričana lektira „Hazarski rečnik” – analiza dela Milorada Pavića

„Hazarski rečnik” – analiza dela Milorada Pavića

195
0
PODELI
Hazarski rečnik

„Hazarski rečnik” – svetski poznat roman, preveden na četrdesetak jezika, doneo je ogromnu slavu M. Paviću. Eruditna ličnost kakav je bio ovaj autor došla je do punog izražaja napisavši roman neobične forme i zanimljivog sadržaja.

„Harazrski rečnik” je prvi roman u sprskoj književnosti koji možemo čitati kako hoćemo – linearno ili prema delovima koji nam se svide na prvi pogled. Naime, postoji dva i po miliona različitih načina čitanja ovog dela.

U nastavku teksta sledi analiza dela, sa isticanjem najznačajnijih karakteristika i pojedinosti koje ovo delo stavljaju u sam vrh savremene srpske književnosti. Svakako, naša preporuka je da delo pročitate i steknete sopstveni doživljaj.

O autoru

Milorad Pavić je jedna od najznačajnijih ličnosti savremene srpske književnosti. Rođen je 1929. godine, a preminuo 2009. godine. Na srpskoj književnoj sceni ostao je upamćen kao svestran stvaralac. Naime, pored toga što se proslavio kao romansijer, takođe se uspešno oprobao i kao pesnik, dramski pisac, pripovedač. Posebno je interesantan njegov književnoistorijski rad, koji je dobrim delom usresređen na stvaralaštvo G. S. Venclovića, Z. Orfelina, V. Karadžića i V. Ilića.

Pavić je bio jedan od najvećih erudita u srpskoj književnosti, pokazujući veliko interesovanje za istoriju i prošlost, ponirući u sudbinu naroda i pojedinca i neprestano tražeći veze istorije sa mitom i legendom. Na relaciji prošlost-sadašnjost neprestano je crpeo inspiraciju i nadahuće za svoj rad, a neretko je posezao i za fantastikom, maštom i nitima između sna i jave.

Književno-umetnički rad M. Pavića veoma je raznovrstan i tematski raznolik. Kao književni istoričar ostavio je značajne radove: Istorija srpske književnosti baroknog doba XVII i XVIII vek (1970), Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma. Klasicizam (1979) i Rađanje nove srpske književnosti (1983). Od pripovedaka značajne su: Gvozdena zavesa (1973), Konji svetog Marka (1976), Ruski hrt (1979), Nove beogradske priče (1981), Izvrnuta rukavica (1989). Romani koji se ističu su: Hazarski rečnik (1984), Predeo slikan čajem (1988), Unutrašnja strana vetra (1991) i Poslednja ljubav u Carigradu (1994).

„Hazarski rečnik” – roman ili rečnik?

Ono pred čime se čitalac najčešće zapita čitajući Hazarski rečnik, da li je reč o romanu ili rečniku. Ovakva nedoumica se sasvim opravdano nameće budući da je žanrovsko pitanje jedno od najproblematičnijih kada je ovo delo u pitanju. Naime, poigravanja se mogu uočiti već od samog naslova. On glasi Hazarski rečnik, što na prvi pogled ukazuje na odrednice koje objašnjavaju neki pojam i karakteristične su za rečnike. Zatim se u obzir uzima i naznaka roman leksikon u 100 000 reči, koja dolazi odmah posle naslova dela. Dakle, sve ukazuje da se neosporno nameće forma rečnika (zbog naučnog okvira), ali istovremeno i romana, jer postoji fabularni tok i osobina pripovednosti. To znači da je Pavić napisao delo neobične i nesvakidašnje forme, kao što je i sam naglasio – „roman leksikon”. Dakle, specifičnost je u tome što se kroz formu romana daje objašnjenje pojmova, koja su u vezi sa legendom o Hazarima. Broj reči, tj. pojmova koji je naznačen u delu – 100 000, u stvari, uopšte se ne odnosi na stvaran broj pojmova. Naime, broj reči je bio važan da bi se nešto nazvalo rečnikom.

Jedna od najvažnijih osobina svakog leksikona jeste specifična pozicija čitaoca. Naime, on je u poziciji da rečnikom traga za pojmovima koji ga interesuju, nalazili se oni na početku ili na kraju. I  Hazarski rečnik daje tu mogućnost. Još bitnije je da uvek jedna odrednica otvara drugu, te se javlja osobina hiperteksta – rečnik rečnika o hazarskom pitanju, naročito specifična za ovo delo. Ulozi čitaoca Pavić je posebno posvetio stranu na kojoj stoji opomena da svako ko ne nastavi čitanje posle te strane kao čitalac umire. Ideal čitaoca kojim Pavić teži trebalo bi da čitanjem stvara novi svet, a pošto mu je izborom odrednica data mogućnost da čita kako i koliko želi, svoju interpretaciju potpunije će steći što se više potrudi i više pročita. Time se ističe da je u ovom delu čitalac jedini junak, te i da je ovo knjiga o čitanju i čitaocima.

Struktura „Hazarskog rečnika”

Već smo govorili o Hazarskom rečniku kao o delu sa nizom specifičnosti. Pored žanrovskog određenja jedno od značajnih pitanja je i struktura dela. Naime, tehnicizam u ovom romanu dolazi do punog izražaja. Velika pažnja posvećena je upravu skladu tehičkog (kompozicionog) eksperimenta i narativne sadržine. Složena struktura sastoji se od: Prethodnih napomena, Rečnika, Apendiksa I i Apendiksa II, Završne napomene i Popisa odrednica. U svim navedenim delovima, osim Apendiksa, osećaju se piščeva ruka i glas priređivača koji je istovremeno i vodeći narativni subjekt.

U odeljku Prethodne napomene daju se sve neophodne informacije u vezi sa delom – koji je njegov predmet, kakva je njegova istorija, kako je došlo do sklopa rečnika i kako se ovaj roman leksikon koristi. Pošto je dokumentarnost jako važna osobina Hazarskog rečnika, ovaj odeljak daje značaj upravo dokumentu – odlomci iz predgovora prvom uništenom izdanju ili navođenje studija koje je koristio. Apendiks I je predsmrtna ispovest oca Teoktista Nikoljskog, priređivača prvog izdanja rečnika. Ona je u vidu epistolarne forme i daje neke važne informacije o događajima i ličnostima, pojavama koje utiču da se bolje shvati romaneskna priča. Apendiks II sadrži izvod iz sudskog zapisnika o slučaju ubistva dr Abu-Kabira Muavije iz 1982. godine, čime se hazarska problematika aktealizuje i ostavlja otvorena za budućeg čitaoca ukoliko želi da je do kraja odgonetne. U Završnim napomenama posebno je istaknuto razumevanje za čitaoce, budući da je reč „debeloj knjizi” za koju je potrebno puno vremena i velika pažnja. Ovaj vanliterarni materijal ima funkciju da uvede i dodatno objasni pripovedne tokove Rečnika, raspoređenih u tri celine koje čine romaneskno jezgro dela. U pitanju su Crvena knjiga, Zelena knjiga i Žuta knjiga sa brojem odrednica koje su raspoređene u leksikonskom poretku i koje se razlikuju prema obimu, strukturi i narativnom svojstvu. Na taj način stvaraju se tri varijante o Hazarima.

Ko su Hazari?

Jedinstvena i celovita priča o Hazarima skoro da ne postoji. O njihovoj teritoriji, istoriji, veri, jeziku i kulturi malo se zna, što dodatno otežava nepouzdanost izvora. Nedoumice se javljaju jer postoji mnogo izvora sa različitim podacima. Tako se u nekom od izvora ovaj narod naziva Hazarima, negde su oni Gazari ili Kazari, a negde čak i Kuzari. U svakom slučaju misli se na isti narod koji je zauzimao određenu teritoriju i čija je prestonica bio grad Atil. U njemu se odvijala vlast hazarskog kagana i odatle je ujedno jačana država. Hazarska država dostiže vrhuac moći u devetom i početkom desetog veka: više trgovačkih puteva prolazilo je kroz nju, pa se izdržavala od taksi na trgovačku robu. Međutim, kako su prihodi slabili, a plemenski sukobi unutar države rasli,  tako je propadala i država. Njen potpuni slom usledio je 965. godine kada je Kijevska država osvojila Atil, te je hazarski narod bio prinuđen da se prikloni drugim narodima i njihovim verama: islamu, hrišćanstvu ili jevrejstvu.

Ovakav kontekst inspirisao je M. Pavića da napiše priču o nestalom narodu i to u trima varijantama.

Troslojnost priče

Priča o hazarskom narodu u ovom delu ispričana je kroz tri romaneskna sloja. Značajno je da oni prate jedinstvo teme i motiva. Iako se pojavljuje veliki broj pričalaca, a tako i likova i događaja i niz umetnutih istorijskih ili pseudoistorijskih činjenica, čitalac je pred ozbiljnim zadatkom. Trebalo bi da on razmrsi taj kupko događaja, rekonstruiše i sastavi svoju priču o Hazarima.

Troslojnost priče se ogleda u dva pravca. Prvi obuhvata troknjiže u okviru kog se vodi polemika kom carstvu se priklonio ovaj narod. Tako Crvena knjiga daje hrišćanske izvore o hazarskom pitanju, Zelena knjiga daje islamske izvore, a Žuta knjiga jevrejske. Drugi pravac u kome teče troslojnost priče jeste vremenski. U tom pogledu, prvi vremenski sloj se odnosi na srednji vek – vreme Hazara i hazarske polemike, 17. vek – vreme prvog izdanja rečnika i treći sloj se odnosi na 20. vek, kada dolazi do ponovnog interesovanja za ovaj narod, te i drugog izdanja Hazarskog rečnika.

U prvom vremenskom sloju, u srednjem veku, odigrala se hazarska polemika, centralni događaj u istoriji ovog naroda. Naime, hazarski kagan je jedne večeri sanjao loš san posle kog je poželeo da mu nekoliko tumača protumači san i tako pomognu da reši važno pitanje u vezi sa njegovom državom. Kagan je odlučio da njegov narod promeni veru u zavisnosti od toga koji od tri filozofa  da najprihvatljivije tumačenje. Prvi tumač bio je Konstantin Solunski – Ćirilo i on je izlagao osnove hrišćanstva. Islamski predstvanik bio je Farabi Ibn-Kora, a jevrejski rabi Isak Sangari. Pošto je bilo reči o tri različita tumača, tako se i tok i ishod polemike o ovom narodu ogleda u različitim pravcima. Tako je došlo do svojevrsnog svojatanja Hazara, što je doprinelo trostrukoj slici o njihovoj istoriji, veri i kulturi.

Drugi vremenski sloj obuhvata 17. vek. To je period kad naglo raste interesovanje za ono što se desilo sa Hazarima. Glavni akteri ove priče su Avram Branković, Masudi Jusuf  i Samuel Koen koji su označeni kao „jedan od pisaca ove knjige”. Najzad, treći vremenski sloj obuhvata ličnosti i događaje iz 20. veka, a prate se sledeći akteri: dr Abu Kabir Muavija, dr Isajlo Suk i dr Dorota Šulc. Reč je o univerzitetskim profesorima koji su se dali u traganje i obnovu hazarske istorije.

Svi vremenski slojevi pokušavaju da rekonstruišu šta se zbilo sa hazarskim narodom. Ipak, specifično je to što je istorijskih podaka premalo, te se subjektivno i objektivno stanovište stalno smenjuju. To dovodi do nepouzdanosti i nesigurnosti ove priče, te ona praktično nikada do kraja nije ni ispričana.

 

OSTAVITE ODGOVOR