„Ilijada“ prepričano delo + analiza likova

„Ilijada je jedno od najvažnijih dela starogrčke književnosti i ubraja se u istorijske epove, jer za osnovu pevanja i temu ima Trojanski rat i propast Troje, a prema legendi sve zbog lepe Menelajeve žene, Helene koju je ugradio i u Troju odveo Prijamov sin Paris. Dakle, tema epa je opsada i propast grada Ilija (Troje).

Fabula „Ilijade“

Fabula „Ilijade“ obuhvata samo događaje iz poslednje godine, tačnije četrdeset i devet dana poslednje godine desetogodišnjeg ratovanja, ali se u spevu pominju i događaji koji su se dogodili pre, kao i oni koji će se dogoditi posle onih u Ilijadi (na primer o propasti Troje i o Ahilejevoj smrti). Bez obzira na mnoštvo spomenutih epizoda, radnja „Ilijade“ čini jednu zaokruženo celinu koja je koherentna i zasnovana na uzročno-posledičnoj povezanosti događaja u čijem centru stoji Ahilejeva srdžba kao glavni pokretački motiv. Ovaj motiv biće prisutan od početka do kraja epa.

Sadržaj epa

Prema sadržaju mogu se razlikovati tri, odnosno četiri dela „Ilijade“, u zavisnosti od toga kako je proučavaoci tumače.

„Ilijada“ – prvi deo

U prvom delu peva se o tome kako se Ahilej razgnevio jer mu je vođa grčke vojske, Agamemnon oteo robinju Briseidu. Shvativši  to kao oduzimanje časti i dostojanstva Ahilej odbija da pomaže Ahejcima u borbi, a njegova majka Tetida žaliće se Zevsu na nepravdi koje učinjena njenom sinu. Agamemnon se oslikava kao vrlo pohlepna i sujetna ličnost, pošto je odbio da svešteniku hrama Apolona Hristu vrati kćerku Hriseidu. Apolon se zbog toga naljutio i poslao mu je kugu na ahejsku vojsku.

„Ilijada“ – drugi deo

U drugom delu prikazane su mnoge ratničke epizode grčkih i trojanskiih junaka. Na prvom mestu je to megdan Parisa i Menelaja. Parisa će iz borbe ukloniti Afrodita, a pritom i sama borba između Grka i Trojanaca dugo ostaje nerešena, jer bogovi pomažu i jednoj i drugoj strani. Agamemnon moli Ahileja da se vrati u borbu, ali povređeni Ahilej odbija. Zevs pomaže Trojancima, ali će ga Hera uspavati svojim ljubavnim čarolijama kako bi Posejdon mogao da pomogne Ahejcima. Patroklo moli Ahileja da mu da svoje oružje kako bi krenuo u pomoć grčkoj vojsci, ali Patrokla će uz Apolonovu pomoć ubiti Hektor koji zatim sa mrtvog Patrokola skida Ahilejevo oružje. Patroklova smrt menja tok radnje u „Ilijadi“.

„Ilijada“ – treći deo

Treći deo epa peva kako se Ahilej pomirio sa Agamemnonom i kako se vratio u borbu sa novim oružjem koje mu je izradio Hefes, na molbu Tetide. Grci sada potiskuju Trojance i ispod gradskih zidina Ahilej se bori sa Hektorom, a samu borbu posmatraju Hektorov otac, Prijam i Hektorova žena. Uz Atininu pomoć Ahilej ubija Hektora i njegovo mrtvo telo vuče kolima po zemlji. Tek nakon toga Patroklo biva svečano sahranjen.

„Ilijada“ – četvrti deo

Četvrti deo posvećen je otkupu Hektorovog tela, gde noću Prijam dolazi u Ahilejev čador i moli ga da mu preda telo sina. Ahileja će to posebno dirnuti, jer se u njemu bude uspomene na pokojnog oca i poginulog druga. Ova scena, zbog humanosti hrabrog Ahileja i stištavanja njegovog gneva odudara od ostalih cena u epu. Sam kraj, to jest propast Troje nije opevan, ali se on da naslutiti. Isto tako se može naslutiti i smrt velikog Ahileja.

Legenda govori da je Troja pala zahvaljujući Odisejevom lukavstvu, koji je predložio da se napravi veliki drveni konj i da se u njegovu trubu smeste vojnici, a da se potom taj ogromni konj postavljen na točkove dogura do trojanske kapije, a onda ostavi kao da je u žurbi zaboravljen. Noću, dok su svi spavali iz unutrašnjosti konja izašao je Odisej sa svojim borcima, otvorili su kapiju i tako doprineli lakoj pobedi Ahajaca. Troja je savladana, opljačkana,  spaljena i potpuno razrušena, a bogovi su za to delo kaznili Odiseja i osudili ga na desetogodišnje lutanje po morima, dok se konačno nije vratio u svoju Itaku.

Glavni motiv epa

Događaji u „Ilijadi“ određeni su Ahilejevom strašću, bilo da je ona pozitivna ili negativna. Glavni motiv epa je motiv srdžbe, jer se oko nje odvijaju svi događaji. Ahilejev gnev  pojavljuje se u vidu dve mržnje: jedna je prema Agamemnonu, dok se druga odnosi Patroklovog ubicu, Hektora. Međutim, ta osećanja nisu iste prirode, jer je jedna mržnja prema saplemeniku, a druga prema neprijatelju, ali opet pokreću ih Ahilejeva strast. S druge strane kada je reč o Ahilejevoj ljubavi, ona je dvopolarna – jedna se odnosi na robinju Briseidu, a druga na prijatelja Patrokola. Pritom je izuzetno  važno istaći i scenu kada Ahilejev osvetnički gnev počinje da se pretvara u suze i toplo ljudsko saosećanje, a to pokazuje scena na kraju je epa, kada stari Prijam dolazi za telo sina. To zapravo znači da je došlo do neke vrste pomirenja suprotnosti između Ahilejeve ljubavi i mržnje.

Grčki i trojanski junaci

U epu su posebno značajne opširne slike bojeva i to one u kojima učestvuju najveći grčki i trojanski junaci, na primer pogibija Sarpedona, Zevsovog sina, koji će u znak žalosti pustiti krvavu kišu, a Sarpedonov leš odnose san i smrt, zatim pogibija Patrokla, Hektora. Takođe je od izuzetnog značaja i način na koji su prikazani junaci u epu. Svaki od junaka ima neku dominantnu osobinu: Ahilej je tvrdoglav, Odiseja odlikuje lukavost, Hektora čast i dostojanstvo, jer brani svoju otadžbinu.

Lik Hektora

Hektor je pored Ahileja vrlo zanimljiva ličnost. On je bio najbolje Prijamovo dete i zato je još tragičniji lik. Naročito je dirljiva scena kada se Hektor oprašta od svoje porodice i kada ga  Andromaha moli da ne ide, jer joj je on sve, i brat, i otac i majka. Hektor je čovek podviga, ali ne tako surov u borbi kao što je Ahilej. On je odgovoran, pravedan i realan. Teži da uvek bude na visini zadatka, jer braniti domovinu nije jednostavno i lako. Nesebičan je i veliki je patriota. Najveće njegove vrline su hrabrost i junaštvo. Pritom, smisao ratovanja ne vidi u osvajanju, pljačkanju ili sticanju slave, već je taj smisao ukorenjen u očuvanje porodičnog gnezda, obezbeđivanju mirne budućnosti svojih potomaka. Kao kontrast Hektoru prikazan je i kukavički Paris, jer beži pred Menelajem, a Afrodita ga sklanja u Heleninu postelju i to je prvi primer suprotnih karaktera.

U „Ilijadi“ su prikazani odnosi između muškaraca i žena (Ahilej – Tetida, Paris – Helena, Hektor i Andromaha), a takođe se može uočiti i idealizacija likova. Naime, oni su spoj duhovne i fizičke lepote, gde je kult lepote blizak kultu dobrote,  pa su Homerovi junaci dobri onoliko koliko su lepi.

Lik Ahileja

U liku Ahileja sažet je  ratnički duh grčkog naroda. On je junak najsurovijih i najnežnijih osećanja, velik u ljubavi i u mržnji i kao takav postaje uzor viteških vrlina, a podudara se sa  shvatanjem Grka da se u fizičkoj snazi i hrabrosti nalaze glavne osobine savršenog junaka. Naime, Ahilej sam bira svoj životni put. On može da živi dug, ali neslavan život ili da živi kratak, ali sadržajan život. Bez obzira na to što zna da će umreti pa čak i kako će se to desiti on bira ovo drugo. Ahilej je lep i hrabar kao što niko nije, ali je istrajan i slavoljubiv, te ga to odvodi nevolji. Njegova dva gneva uzrok su velikih stradanja. Zato je Ahilej istovremeno i tragični lik.

Na kraju, on će shvatiti prirodu čoveka i suštinu ljudskog trajanja. Uvideće da je život besmislen ako mu je svrha da druge učini tužnima samo zarad slave, junaštva ili neke lične ideje i preokupacije. Shvatiće, zapravo, apsurdnost svakog ratovanja. Iako se čini da je „Ilijada“ ep o  junacima, umiranjima i zverstvima, u njemu je u stvari mnogo važnije herojsko vreme i podvizi brojnih junaka, a pritom se ne sme zanemariti ni to što se neprestano teži miru, slobodi, kao jedinim važnim uslovima života.

Stoga, „Ilijada“ nije samo najdrevnija tvorevina evropske kulture, nego je mnogo više. Na prvom mestu, ona je enciklopedija života ljudi iz herojskih vremena, jer iz nje možemo saznati mnogo toga o načinu života, običajima, verovanjima, ponašanju. Ona je riznica filozofije životnih mudrosti.