Početna Porodica Deca za decu Istinski živimo dokle god nam živi jezik – Milica Pešić

Istinski živimo dokle god nam živi jezik – Milica Pešić

524
0
PODELI

Pismenim sastavom “Istinski živimo dokle god nam živi jezik” Milica Pešić učenica  Gimnazije u Kosovskoj Kamenici osvojila je 1. mesto na našem konkursu pod nazivom „Probudimo uspavane reči“. Ovaj rad je osvojio 1. mesto u kategoriji srednjoškolaca. Čestitke Milici!

Istinski živimo dokle god nam živi jezik

Današnji svet koji se svodi na stremlјenje ka pogrešnim, iskrivlјenim i nametnutim vrednostima sve više postaje način svakodnevnog života našeg, doskora kulturnog, religioznog, čoveka svesnog svoje prošlosti, čoveka koji je shvatao da je ovozemalјski život i pomaganje drugima samo ispit za nešto istinsko, veće, volšebnije. Iz mozga nam iščezava svest o našem pripadanju i identitetu, svest o religiji, jeziku, obrazovanju.

Umesto glagolјenja današnji lјudi četuju, i tako hrle ka bezdanu svoje kulture, postaju zatirači sopstvene tradicije, svog bića i bića svojih potomaka. Mi, kojima je u zavet ostalo da postanemo slovosledbenici, postajemo “konjanici noći”. Zaboravlјamo besmrtna dela koja isijavaju nadom, verom, umirujućom i nesalomivom snagom, kroz koja su naši preci preživeli svoje stradanje i zaroblјeništvo. Svaka tuđa reč u jeziku govori o nekom događaju iz prošlosti, o nekoj preživlјenoj Golgoti koja se uplela u trajanje naroda. A mi bez ikakve borbe, danas, prihvatamo ponizno tuđe reči. Svakodnevno postajemo razarači našeg jezika, našeg kulturnog obeležja koje nas čini drugačijim, koristeći bez potrebe i razloga tuđe reči, ne pazimo na izražavanje i tako pokazujemo svoju (ne)kulturu. Svi srpski poroblјivači, rušitelјi svetlosti, predvodnici tame, svi oni koji su želeli da unište i satru naš narod prvo su zabranjivali ćirilicu, jezik i religiju. Ali, jezik je neukrotivi i mnogo širi pojam od onoga što možemo shvatiti i on ne može nestati, pogotovo ne ako na njemu svoje misli i ideje otelotvoruju u reči: I. Andrić, D. Maksimović, P. P. Nјegoš, M. Crnjanski…

Jezik se vremenom usavršava, nadograđuje, ne gubeći ništa. Reformator našeg jezika je jasno istakao da je jezik hranitelј naroda, reči su jedino bogatstvo koje se dobija po nasledstvu i uz pomoć reči se stvara nezaroblјiva i nepokorna sloboda na čijim krilima možemo da se vinemo iz tame i magle ka želјenom iskonskom plavetnilu, bilo gde, u bilo kojem trenutku.  Možda je najsavršeniju misao o jeziku dala najumnija i najobrazovanija Srpkinja svoga vremena, Isidora Sekulić: “Razvijen jezik, to je biće i krv naroda, to je maksimala onoga što jedna kultura ostavlјa i daje.” Ne može naš jezik biti prihvaćen kao engleski ili francuski, ali to ne poništava činjenicu da je naše narodne pesme, naše istinsko blago, prevodio jedan od brilijantnih pesničkih umova, Gete. Naš melodičan i milozvučan jezik, naša”maternja melodija” nasleđena od neukrotivih i  prkosnih a bogolјubivih i istinolјubivih predaka je pokazatelј da nas nažalost ima sve manje, i da mi koji za sebe kažemo da smo Srbi zaboravlјamo iskre pravovernosti, svetosavlјa i jezikolјublјa.

U najcrnjim vremenima srpske prošlosti, iskra i zvezda vodilјa nam je sijala iz namastira koji nisu bili samo duhovni nego i obrazovni centri naše države. Mi, koji imamo Gračanicu, Pećku Patrijaršiju, Žiču, Manasiju, Hilandar, Bogorodicu Ljevišku, mi, koji smo svedoci neuspešnog otimanja a uspešnog palјenja, rušenja, skrnavlјenja naših mnogih svetinja od strane demonskih podanika i služitelјa, mi, koji kao nepotkuplјivog svedoka svoje istorije imamo veličanstvenu i divlјenja vrednu srednjovekovnu celokupnu kulturu, nama, kojima su sveto mesto i žilište pretvorili u pakao, nama takvima treba da bude prevashodni cilј da sačuvamo to bogato nasleđe, da od njega učimo, da se u njega zaklinjemo i njemu vraćamo.

A šta mi radimo? Zatiremo slavjansku stranu naše ličnosti, “jurimo” nekakvu modu, koristimo “sleng” u svakodnevnom  govoru, sami uspavlјujemo ne samo drevne, već reči bez kojih jedan jezik ne može bivstvovati i zamenjujemo ih tuđim, možda isto lepim, ali TUĐIM rečima i tako razaramo naš iskonski jezik umesto da utonemo u njegove snovidne arome drevnosti. Treba  da negujemo jezik naših majki koji će jednog dana postati jezik naše dece i koji će svedočiti o lјudima koji su negovali svoj duh ili o lјudima koji su se jeftino podali lažnim vrednostima, o lјudima koji su krenuli putem Svetog Save i Svetog vladike Nikolaja ili o običnim koristolјupcima i zanesenjacima. Na kojoj ćemo se strani naći, među koje lјude, kako će o nama govoriti pokolenja i istorija, zavisi isklјučivo od našeg razmišlјanja i sozercanja života.

Probudimo svest o rečima koje ne zaslužuju da budu uspavane i zaboravlјene, o rečima koje su nam uspomena i sećanje na pretke i prošlost, na korene. Treba lјubopitno utonuti u sledeće reči i spoznati lako pojmlјivu istinu: „Jezik je čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kada ti neprijatelј provali sve bedeme, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik nedirnut, ne boj se. Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolјa i gde se još, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada.“

Reči koje su nakratko ponovo oživele u mom tekstu

U svom radu sam se potrudila da iskoristim nekolicinu reči koje se manje koriste u svakodnevnom govoru. Iskorišćene reči nisu turcizmi, iako je mnogo turcizama u mom kraju i, uopšte, na prostoru cele južne Srbije jer su se Turci tu najduže zadržali, već su to ili milozvučne kovanice ili sve one  reči kojih sam se setila u trenutku pisanja, a koje obiluju raskošnim bogatstvom lakog izgovora i lepog zvučanja.

Na kraju, lišeni lažne skromnosti,  možemo zaklјučiti:

 “srpski jezik je poezija,
samo ptice pevaju lepše.”

Volšebno – magično, zadivlјujuće;
Glagolјiti – govoriti, pričati;
Bezdan – kraj, ponor;
Slovosledbenici – nastavlјači, naslednici ideje da je kultura, pisani trag, najvrednije nasleđe koje se ne da lako uništiti, a koje ostavlјamo generacijama koje dolaze posle nas (moje shvatanje kovanice “slovosledbenici”);
Bogolјubivi – verujući lјudi, oni koji vole Boga;
Istinolјubivi – lјudi koji veličaju i poštuju istinu;
Iskra – nešto što nagoveštava početak nečeg velikog;
Prevashodno – pre svega;
Iskonsko – drevno;
Ljubopitno – radoznalo;
Satrti – uništiti;
Otelotvoriti – dati konačan oblik nečemu;
Najumnija – najpametnija;
Milozvučno – nešto što zvuči prijatno, milo;
Jezikolјublјe – lјubav ka maternjem jeziku i poštovanje ostalih jezika, težnja da se čuva i obogaćuje maternji jezik bez nepotrebnih tuđica;
Pravovernost – pravoslavlјe;
Žilište – mesto živlјenja, mesto s kojim smo povezani nevidlјivom vezom i koje nam daje snagu, zavičaj;
Bivstvovati – postojati;
Snovidno – nešto u magnovenju, trenutku ili zanosu;
Zavet – srpska reč čiji je sinonim turcizam amanet;
Sozercanje – sagledavanje, spoznavanje, bogoviđenje;
Lako pojmlјivo – lako za razumevanje

 

OSTAVITE ODGOVOR