Početna Škola Sastavi - teme Između straha i nade – pismeni sastav za srednju školu

Između straha i nade – pismeni sastav za srednju školu

3869
0
PODELI

Dragi srednjoškolci, pred vama je sastav koji se odnosi na vaše strahove, strepnje, nadanja i želje… Znamo da je to period kada se u vama odvijaju teške borbe o kojima najčešće ćutite. Takođe znamo da su u tom periodu školovanja sastavi o tome neizbežni, samo teme su  različito formulisane. Upravo zbog toga smo se potrudili da vam olakšamo, verujući da su vaše kreativne sposobnosti daleko iznad naših.

Preporučujemo vam da ovaj sastav pročitate (u nedostatku inspiracije) kako biste uspeli da pokrenete onu lavinu osećanja koja vas obuzimaju svakodnevno i da ih pretočite u jedan lep rad. Ne preporučujemo Vam da ga  prepišete i koristite kao svoj na pismenom zadatku, jer kao što i sami znate „nije lepo kititi se tuđim perjem“, a sem toga sigurni smo da ćete vi to bolje napisati, jer ćete staviti svoj lični pečat, svoju autentičnost, a to je nešto čemu svi težimo. Želimo vam puno sreće u radu!

Vaš admin tim

Između straha i nade

Ležim u polutami svoje sobe pokušavajući da zaspim. San mi ne dolazi na oči. Mesec je već odavno obukao pidžamu spremajući se za počinak. Na njegovo mesto će doći Sunce da nas obasja svojim zracima, ali i to saznanje mi je u ovom trenutku beskorisno. San ne dolazi.

Po glavi mi se vrzmaju razne misli. Znam da nije umor u pitanju, ni neuzvraćena ljubav, ni nedovoljno naučena lekcija. Prebiram po mislima šta je to što me muči? Konkretan odgovor ne mogu da nađem, ali sigurno znam da nesanica u ovim godinama ne dolazi tek tako. Sama od sebe. Razmišljam o svojim strahovima, o ljudskom nezadovoljstvu, o besmislu života. Razmišljam o svojim željama, ambicijama, nadi. Ne želim da ustupim prostor strahovima. Znam pouzdano, ako mi samo i zakorače u misli, vrlo brzo će naći put do srčane pretkomore, a zatim će se useliti u obe komore. Tu je kraj. Tada kreće ubrzano lupanje srca, ali ne ono koje pokreće leptiriće u stomaku, već ono koje ti parališe svaki damar i useljava se u svaku poru tvog bića. Čega se ja zapravo plašim? Nemam konkretan odgovor na ovo pitanje. Plašim se svakog novog sutra. Plašim se neuzvraćene ljubavi. Plašim se neprihvatanja i odbacivanja. Ustvari, ja se plašim života.

Razmišljam koja je svrha života kada ćemo jednog dana svi otići sa ovog sveta. Da li smo rođeni samo da bismo umrli? Ne, sigurno nije tako. Ne bi trebalo tako da bude. Verovatno smo rođeni sa razlogom i svako od nas ima svoju misiju u životu. A koja je moja? Još uvek ne znam. Neprestano tragam za odgovorom, a onda se ponovo vratim na početak i tako danima. Ne umem da izađem iz tog začaranog kruga a silno bih želela. Razmišljam da li i moji vršnjaci imaju ista pitanja, ali ih ne izgovaraju glasno. Razmišljam da li su svi naši osmesi, šale, dogodovštine samo maska ispod koje se uspešno skriva neizrečen bol. Ne verujem da sam u pravu. A, možda i jesam. Ne znam i verovatno neću saznati, jer se u ovim godinama ma koliko bio blizak sa nekim ne priča o tome. Teme su nam raznovrsne, od razgovora o simpatijama, prvim poljupcima, potencijalnim momcima. O njihovim lajkovima, šerovima, storijima. Ne znam zašto, ali ovakve teme se nikada ne pokreću u društvu. Da li zato što svi glumimo ispunjenost i zadovoljstvo ili zato što smo površni u svemu, ne znam. Ustvari, možda svi moji bliski drugari ne razmišljaju o ovome, možda ih ne muče ista pitanja kao i mene. Da li je sa mnom sve u redu? Nameće mi se novo pitanje protiv moje volje. Odgovor ne nalazim i  dalje.

Neprimetno, jedna misao zamenjuje drugu. Usne mi se razvlače u blaženi osmeh. I kao da se fioka zatrpana negativnim mislima automatski zatvara u mojoj glavi a istovremeno se otvara ona druga. U njoj su moja očekivanja, nade, planovi. U njoj je sve lepo složeno, popakovano na svoje mesto. U njoj svako pitanje ima odgovor. Svaki problem svoje rešenje a svaki korak vodi ka cilju. Na trenutak sam čak ljuta na sebe što dozvolih negativnim mislima da mi oduzmu veći deo noći. Znam, ljutnja me nikuda neće odvesti. Zamenjuje je osećaj blaženstva, sreće, možda čak i euforije.

Sigurna sam da nikome od uspešnih i ostvarenih ljudi uspeh nije došao preko noći. Sigurna sam da niko od njih nije zaspao uveče bez cilja a ujutru se probudio kao uspešan i ostvaren čovek. Ne mislim samo na velike umove o kojima sam čitala ili učila, već i na mnoge druge ljude iz svog okruženja. Na sve one kojima se divim i koji bi mnogima mogli poslužiti kao uzor. „Put od hiljadu kilometara, započinje jednim korakom“ – misao koju davno negde pročitah, a koja mi se u ovom momentu učini kristalno jasnom. Sigurno su svi oni u nekom periodu odrastanja razmišljali o svojoj životnoj misiji. Sigurno su ih mučila ista pitanja koja i mene muče u ovoj životnoj fazi. Uostalom, niko od nas ne zna ničiji životni put do detalja. Znamo samo ono vidljivo. Sve ono drugo zapisano u duši pojedinca ostaje u njemu duboko skriveno, davno zaboravljeno. Zaključano u fioku koji je jednom davno zatvorio bez želje da se vraća unazad. Ove nadolazeće misli pokrenuše adrenalin u meni. Dadoše mi krila i putokaz kojim bih trebala da uzletim. Važno je odignuti se od tla, poleteti. A ja znam da to mogu. To je nešto što želim i što hoću. Put će mi se ukazati, moje je samo da pratim smernice.

Prvi sunčevi zraci se polako uvlače u moju sobu. Svanulo je. Vreme je za školu. Ustajem poletna i razdragana. Ne pamtim da sam ovako odmorna ulazila u novi dan ni nakon prospavane cele noći. Lepršam kroz kuću spremajući se za novi radni dan. Nemam osećaj da je iza mene jedna cela neprospavana noć. Noć koja je vredela više od mnogih sati sna. Noć koja mi je sasvim neočekivano usmerila misli u novom pravcu, ka novom putu. Hvala ti Meseče što si bio moj saveznik, saputnik i sapatnik u ovoj borbi koju sam vodila sama sa sobom. Hvala ti što si baš noćas odabrao da moju sobu obasjaš jače nego obično. Pozdravljam te, idi na zasluženi odmor, a ja odoh sa osmehom u novi dan. Dan u kome se osećam kao da sam ponovo rođena. Dan u kome ću napraviti prvi korak do cilja, do samoostvarenja.

 

OSTAVITE ODGOVOR