Jedan moj nestašluk – pismeni sastav za osnovnu školu

Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „Jedan moj nestašluk“ za učenike starijih razreda osnovne škole. Pismeni sastav koji je pred vama uklapa se u teme u kojima se opisuju dečje vragolije i doživljaji.

Jedan moj nestašluk

Sva deca prave nestašluke. Gotovo da nema deteta kojem nikada nisu na pamet pale raznorazne ideje i koje nije pokušalo da iste sprovede u delo. Zbog čega se onda roditelјi lјute? Možda je svaki nestašluk nastao iz velike radoznalosti da što bolјe upoznamo ovaj svet, a ne iz neke loše i zle namere. Moji nestašluci nisu bili česti, iako sam, priznajem, bio veoma radoznao i voleo u svaki kutak kuće, dvorišta ili škole da zavirim. Ipak, jedan nestašluk ću zauvek pamtiti.

Bila je lepa septembarska noć. Lišće tek što je počelo da opada, mislio sam kako jesen polako stiže, a čini se da leto nikada neće proći. Moj brat Ivan krenuo je u peti razdred, a ja još ni u prvi. Bilo mi je dosta vrtića, želeo sam i ja da nosim ranac, da imam nastavu, velike odmore, da posle škole ostajem sa drugarima na igralištu, da radim domaći i uopšte sve ono što je radio Ivan. Mama se često šalila da će mi biti dosta škole, da ću se posle žaliti kako imam puno obaveza i kako hoću da budem dete, da se igram, a ne da učim. Sada kad pomislim na mamine reči, bila je delimično u pravu. Ipak, tada nisam ni bio svestan šta ona govori.

Brat je često dolazio nasmejan, srećan, lepo raspoložen, te sam razmišlјao što mama tako govori. Ivan je često umeo da kada dođe iz škole priča kako mu je bilo na časovima, šta su učili ili ako je nastavnica iz istorije nešto zanimlјivo ispričala, on bi to prepričao sa puno detalјa, a ja bih ga pomno slušao. Jednom je, dok sam se ja igrao, čitao neku knjigu, a mama je prokomentarisala da joj je to omilјena lektira iz osnovne škole.

Pred spavanje, Ivan je došao u moju sobu sav ushićen i smejući se neprestano. Objasnio mi je da je knjiga bila mnogo smešna i da su hajduci na kraju dobili batine, jer su bez pitanja otišli od kuće. Pričao mi je o detalјima knjige, o prijatelјstvu jedne družine, o tome kako su odlučili da odu u hajduke, a onda mi je natenane pričao o pravim hajducima, njihovoj hrabrosti i nekim zanimlјivim stvrima koje im je ispričala nastavnica. Malo je reći da sam pomno slušao svaku njegovu reč i iznova se divio toj družini. Brat je otišao da spava, a ja sam ostao duboko da razmišlјam o onome što sam čuo. Te noći kasno sam zaspao, a sutradan, pošto je bio vikend, moj najbolјi drug Marko došao je da se igramo.

Marko i ja smo najviše voleli da se igramo u delu dvorišta koji je bio udalјen od kuće, jer smo tu imali najveću slobodu, a u blizini je bila i lepa šumica koju, doduše, nikada nismo posetili bez roditelјa. Pričao sam Marku o onome što sam čuo od brata, ali sam ja dodao puno toga i uneo detalјe koje sam zamišlјao slušajući priču o hajducima. Govorio sam mu tako živahno, oduševlјeno, da je Marko, koji je bio je dve godine stariji od mene i išao u školu, širom otvorenih očiju izjavio da nikada ništa ni slično nije čuo. „Voleo bih da sam hajduk!”, uzviknuo je Marko, a ja sam oduševlјeno prihvatio njegove reči, kao da sam jedva čekao podršku za sve ono što sam i sam potajno mislio. Nije bilo nekog velikog dvoumlјenja da li da se osmelimo i postanemo i mi hajduci. Iako nismo imali ništa od hrane, ipak nam je šuma bila blizu, tamo ćemo otići, kao pravi hajduci iz Ivanovih priča i snaći ćemo se već nekako.

Krenuli smo drug i ja put šumice, srećni, ali u isto vreme ozbilјni, jer je valјda tako moralo, ako smo već postali hajduci. Zašli smo u šumi i počeli da se okrećemo i unezvereno gledamo oko sebe. Šuma nije tako izgledala kada smo ovamo dolazili sa roditelјima. Tada je odisala nekom toplinom, a onda kada smo sami došli, ta toplina je nestala. Iako je bilo podne, osećao sam neku hladnu jezu i uznemirijući strah. Jesenje lišće je šuškalo pod nogama, te bismo se svaki put okretali da vidim ko je iza nas. Poželeo sam da se vratim kući, ali uznemiren nisam mogao da se setim gde je put. Sve mi se činilo kao da iz dalјine čujem mamin glas u kome se mešala briga, ali i lјutnja. Marko je bio još više uplašen, drhtao je i govorio da ovo nije bila dobra ideja i da nisam trebao da mu govorim o hajducima, kako smo još uvek mali i kako hajduci ne postoje. Osećao sam da je Marko u pravu i mnogo puta se zapitao odakle mi ideja za ovako nešto i što sam poverovao u Ivanove priče.

Nebo je bilo sve tamnije, znao sam, dolazi noć. Od same pomisli da moram stati u šumi suze su mi same navirale. Ipak, mamin glas kao da je sve bio bliži. Ni sada ne znam da li sam umislio ili sam zaista čuo njen glas i vodio se time odakle dolazi da ćemo tako i pronaći put, ali jedino čega se jasno sećam jeste mamin zabrinut lik, koji nikada do tada nisam video. Pored nje su stajali i Ivan, Markova baka i mlađa sestra. Osetio sam zagrlјaj snažniji od svega i počeo da plačem u maminom naručju.

Kod kuće, iako sam mislio da će uslediti velika kazna, mama me je sve vreme mazila po kosi i govorila da su hajduci zaista nekada postojali, da su bili mnogo hrabri, da su štitili narod i nejake, ali da danas postoje samo u pesmama i knjigama i da nikada nisam trebao da mislim kako je moguće sada biti hajduk. Toliko sam drhtao, neprestano misleći na šumu, mrak, jezive zvuke, da su mamine reči delovale potpuno suprotno Ivanovim. Ovom nestašluku se danas smejem i rado ga prepričavam, ali nikada nisam zaboravio strah koji sam tada osetio.